Phedre no Delaunay

Kroz otvoren prozor slusao je huku nadoslog potoka, gledao ga kako, blatnjav, valja granje koje je skupio u brdima, u kojima se prethodnog dana prolamala grmljavina kao igra mnogih ljutitih bogova.

Voleo ga je i takvog. Cesto se pitao kako je mogao zaspati bez njegovog zvuka, koji mu je odnosio san sa ociju prvih dana njegovog boravka tamo. Cinilo mu se da nije zapravo ni spavao nikada pre.

Za vedrih dana, potok je bio proziran i uvek leden, postavljen klizavim kamenjem, naseljen pegavim pastrmkama i otrovnim zmijama. Cesto bi u cizmama do prepona zagazio u njega i pecao. Ribu bi spremao svojim gostima. On je nije jeo.

Skriven brkovima i bradom, dugom kosom i odecom prikladnom za cepanje drva, bio je neupadljiv, a iznad svega nenametljiv. Njegovo prisustvo osecalo se samo u plodovima njegovog rada, udobnom, toplom enterijeru, ukusnoj hrani i ukrasnim predmetima koje je izradjivao.

Voleo je da zatvori oci i tako prelazi prstima preko svojih umetnina. Naizgled razlicite, tada bi jasno govorile da od prvog dana delje, klese, valja, jedan te isti oblik. Vise od svega na svetu, voleo je da ga oseti.