Phedre no Delaunay

Suma je bila puna otkrica. Panjevi cudnih oblika, pecurke gde ih prethodnog dana nije bilo. Zvukovi cije poreklo nije mogla da odredi. Nova trim-staza i ona stara, sa oronulim "spravama", koju je mnogo vise volela.
Volela je nogom da razrce opalo lisce i iglice cetinara, nadajuci se da se ispod krije nesto sasvim novo i nepoznato. Bliski susreti sa, verovatno otrovnim, zmijama, nisu je izlecili od te navike.
Bila je jedna suma prepodne, a neka sasvim druga popodne, kada su zurili da ih mrak ne zatekne u njoj, ruku punih buketa ciklama i kada bi odahnuli domogavsi se posljuncane bele staze, natkriljene krosnjama kestenova. Sljunak je prstao, dok je trcala ka slobodnoj ljuljaski sa koje je pokusavala da dohvati nebo, ili bar granu obliznje lipe.

Zvuk prvog jutarnjeg autobusa prenuo ju je iz sna. Postoje dogadjaji koji zarobe coveka u prostorno-vremenskoj petlji, a da on sam toga nije svestan, dok mu snovi crtaju mape do njih.
Ljudi su se cudili koliko je mladolika i kako se godinama uopste ne menja. A onda su prestali da se cude i samo odmahivali glavama. Sama je sebe videla kao andjela smrti i nadala se da ce je vlastita smrt osloboditi tog bremena. Jednom kada dodje.