Maji

Danas je 9. februar. Sta god se tog dana desilo, za mene ce uvek biti dan kad je svet postao bogatiji za jednu divnu osobu. Obelezicu ga tako sto cu se odreci osecaja ljutnje i nemoci, zbog toga sto mi je daleko, zbog toga sto sam je poslednji put videla pre godinu i po, jer je zivot lud, jer smo mi, ljudi, slabi. Pogledacu "Drustvo mrtvih pesnika". Malo cu plakati.

Mila moja, ne znam sta bih ti pozelela. Mirne snove, mirne dane. To ti nedostaje.

Zilav si ti cvetak. Ipak se nadam da si to vec dokazala i da dolaze bolji dani i da nije kasno da ih prepoznas.

Volim te. 


Da li sam primetila?

- Meni Stiv sve vise lici na Hausa. Dobro, ima malo uze lice, ali za koju godinu...

- Nisam primetila.

- Pa, obrati paznju.

- Mm... a jel ima on zenu?

- Nema. Ali ti imas muza.

Tu ja ostajem bez teksta, znam da bi i "muz" isto tako, pa se onda setim svega lepog, znam da bi i on isto tako, pa mi bude toplo oko srca i svuda okolo i nadam se da bi i njemu isto tako.

Pitam se kad sam postala ovako dosadna, prestala sam da pusim, grickam celer, bavim se jogom. Od pisanja, naravno, nista. Sela sam jedno vece s ambicijom da pisem tres ljubic za pristojan honorar. Popila jedno pivo. Pa jos jedno. Zakljucila da ja to ne mogu, makar krepala od gladi. Do krepavanja jos nije doslo. Ako dodje, preispitacu jos jednom svoje mogucnosti i ne verujem da ce mi biti vazno koliko sam zabavna.