Bez vetra
Boja sljive sa malo zlatne prasine, lici na mene, rekla je. Sve vise licim na sebe. Sve bolje sebi pristajem. Sve mi je teze da se odrzim na tom mirnom, mirnom moru pristajanja. Danju, plutam, cekam talas da me podigne, gledam kako dolazi, a onda se raspline. Ponekad, pokusam sama neki da napravim. To me ostavlja na postelji od leda, dok je ne istopim svojim kajanjem.
Nocu, u mrklom mraku, ne znam sta se desava, ali kada se probudim, taj ukus u ustima i bol u vilici govori mi da sam se borila sa nemanima. Zubima.
Iz boje sljive sakupljam zlatnu prasinu, da pospem put koji je bio zgariste zvezda kada si njime dosao. To vise nije taj put, mozda nikada nije ni bio. Nismo ni ziveli u istim dimenzijama, uvek si bio tako velik. A ja sam... tako mala.
Nemoj da budeš mala, budi velika...
Onda nađi malog:).
Pravo kazes Biljana. Ne malog, samo malo manje opsednutog velicinom svoje licnosti i statusom zivuce legende. Po svojoj meri, sto bi ljudi rekli :)
a ja bih rekla - ne meri se čovek visinom nego dubinom... duše
znači - ti si ta koja je izvesno u pravoj dimenziji
Prijatno!
"Sve bolje sebi pristajem".
Bez boje šljive.
Voleti sebe je najteže, ali najviše što sebi možemo dati, voli sebe, tek tada ćeš i druge voleti, a i oni tebe.
Hvala za posetu mom blogu, ni ovo nije moja prva poseta.
Ono što sam pisala u nekim komentarima, nisam mislila bukvalno, jedan za jedan...da ne objašnjavam sada.