7. Staza

Isto vreme, ista staza, isti zvuk. Poneki list je nestao sa staze, neki novi ga zamenio. To je bilo u redu. Da se isto desavalo sa betonskim kockama, to bi bio problem. Imao je dvadeset jednu i imao je jednu, bio je starac i sve ono izmedju.
Sa desne strane bljeskao je potok. Bio je to potok, bila je to staza, bio je to on i sve u raskoraku.
Ridja kosa, zelene oci, radoznale, svetle, pege svetlosti i ridje pegice na mlecnoj kozi. Isto vreme, ista klupa, ista devojcica. Da je klupa bila druga, da su joj oci bile manje radoznale, ili da je jednostavno nestala, mozda bi promasio velika vrata i vise ih nikada ne bi pronasao. Koraci, istog ritma, iste duzine, isti broj, brojevi i vrata, levo suma, desno potok i na pola puta ridja kosa, a dani su neumitno prolazili i znao je, kada jednog od njih ona nestane, izgubice ritam i broj, izgubice se zauvek.
Osecanja nisu pronalazila grimase, pokrete, misli nisu pronalazile reci, sve sto je imao bila je ta staza, pre nego sto se iza velikih vrata preda nevestim kljucarima. Sve sto je zeleo, bila je ta staza i da se posle izgubi i vise se nikada ne pronadje.