3. Nit 2

Na neki svoj nacin, bio joj je veran. Cak i kada je trgao odecu sa svojih jednovecernjih razonoda, uvek je ona bila ta sa kojom je vodio ljubav.

Kada bi zatvorio vrata, kada bi iscedio poslednju kap, kada bi iscurila baterija njegovog ajpoda, kada bi ponestalo zagonetki za resavanje, tu je bio glas.

Ko si ti? Ko si ti? Ko si ti?
Ja sam onaj koji uvek kvari zabavu.

Ti si kreten, nesposobni, nezahvalni kreten.


Tada bi pocinjao bol. Bol nije dao da ide dalje, dublje. Bol ga nije ubijao, on ga je spasavao, njegovo prisustvo bilo je iskljucivo. Skoro.

Ugrizao je svoju nadlanicu i zeleo da zagrize jako, zamislio je metalni ukus krvi u ustima, zeleo je bol koji ce biti dovoljno glasan, dovoljno bljestav.

Kakva je sreca bila sto nije bilo svedoka njegovog ponizavajuceg posrtanja. Kako je zeleo da je ona tu.

Kada se pojavila na vratima, mislio je da halucinira. Jos neko vreme zadrzao je tu misao, ali njena ruka na njegovom vratu bila suvise stvarna. Prenosila je toplotu i, nekim cudom, skoro trenutno olaksanje.
Poslusno je sagnuo glavu.

Zbog cega je dosla posle svega? Znao je da je povredjuje, svaki put. Ali, morao je tako. Jedino se to uklapalo u surova pravila po kojima je ziveo. Bila je previse mlada, previse lepa, previse pametna, duhovita i snazna, a on, on je bio anomalija. Mogao je da je gleda u oci i da joj kaze da je ne zeli. Cak ni tada nije otisla. Nije znao da li mu je poverovala.

Ono sto je znao bilo je da je zeli, od trenutka kad se prvi put pojavila, do tada i da je zelja sve jaca, toliko da preti da nadjaca sve ostalo i dovede ga negde gde nikada nije bio. Nista nije toliko zastrasujuce.


Njeni prsti nisu se kretali ispod njegovih ramena, ali mogao je da se zakune da ih oseca svuda.

-Idemo.

Samo jedno je jos preostalo. Da se ponasa kao obican covek. Mogao je to. Mogao je. Za jednu noc. Jutro ce mu vec vratiti njegov zivot.

 


2. Nit

Bez mantila i potpetica, njena mala silueta kao da je pripadala nekom detetu koje je zalutalo. Ipak, kretala se kao zena i nije bilo nikoga ko bi to video. Bilo je dva sata ujutro i koraci su joj odjekivali praznim hodnicima.
Izvela je sve svoje rituale, pet kilometara na traci, tus, caj od kamilice, okretanje u krevetu. Ova noc je ipak bila drugacija, gusta, nepokretna, naelektrisana, noc koja je spremala oluju.
Odjednom, fantomska igla probola joj je slepoocnice i skoro je bacila na kolena. Kao lekar, mogla je da smisli mnogo zabrinjavajucih tumacenja onoga sto se dogodilo. Kao zena koju je nevidljiva sila izvukla iz kreveta u to doba, znala je da je ono sto je osetila bio njegov bol.
Zelela je samo da boravi u njegovom prostoru, okruzena njegovim stvarima, stvarima koje je dodirivao, molekulima koje je izdisao, da smesti stopala u njegove nevidljive tragove, da sedi na njegovoj stolici zamisljajuci da sedi u njegovom krilu.
Bilo je previse ocekivati da ga zaista nadje tamo.

Bio je tamo.

Progutala je uzleprsanog leptira koji joj se zaglavio u grlu i sada ga je jasno osecala ispod dijafragme.

-Nisam bas za razgovor veceras, osim ako... - pogled mu je preleteo preko ladice sa njegovim zakljucanim blagom.
Presla je preko toga i sela na sto. Stavila mu je saku na celo i ucinilo joj se da ce utonuti. Ocekivala je udar elektriciteta. Ocekivala je pogled zbog kog ce zazaliti sto je to uradila. Nista od toga nije se dogodilo. Pogled je bio umoran, uperen u nju, plavicast kao srediste plamena, a ona je bila ta koja ga nije smela ugasiti.

-Verujes li u nesto? - pitanje na koje su se trudili da smisljaju sto dovitljivije odgovore, sada je zvucalo drugacije. Kao da ocekuje istinu. Kao da ocekuje odgovor. Kao da bi mu odgovor pruzio pomoc koju nije umeo ili zeleo da zatrazi.

-Verujem u lepotu, verujem u istinu, verujem u sustinu stvari, verujem u tebe, cak i kad ne verujem tebi.

Uvek je mogla da stane uz njega, da mu dozvoli da bude on, cak i kad je to bilo tesko. Svaki pokusaj da izvuce iz njega priznanje bilo kakve emocije, bio je greska, bio je jedna sitna katastrofa. Na kraju, bas tako ga je volela. Bas takvog.


-Verujem u DNK, jer nikad ne laze, verujem u kosti, jer su vecne. Morali su ostati na zemlji. Neko od njih je morao.
-Sagni glavu - komandovala je.
Sada su njene male spretne ruke radile na njegovim ramenima, vratu, potiljku. Bilo je to sve sto je mogla.

Njen zivot bio je nepregledna povorka gubitaka.

Kada je imala deset godina, njena mala sestra razbolela se od leukemije. Nakon dve godine mucenja, oprastanja od njenih medenih uvojaka, radosti i iskre zivota u ocima, ostali su bez nje. Nije mogla da ode na sahranu. Od tog dana, njeni roditelji su pricali sa nadgrobnom plocom vise nego sa njom, a ona je utehu pronasla u medicinskim leksikonima.

Kada je imala sedamnaest, njeni najbolji prijatelji poginuli su u saobracajnoj nesreci. Promena plana u poslednjem trenutku zbog njene prehlade. Dugo je krivila sebe i razvila uzasan strah od smrti, koji je  pobedila uz  mnogo truda, ali ne potpuno.

Kada je imala dvadeset sest, bacila je saku zemlje na kovceg svog muza, ispravila se, koraknula jednom i nastavila da hoda.


Uhvatio je njene sake svojim dugim prstima i sklonio ih sa svog vrata.
Obukao je jaknu.
-Idemo.

-A tvoja migrena?

-Gadno je nocas, Ana, ali prezivecu.

Zajedno su iskoracili iz svojih uobicajenih zivota i zakoracili u mrak koji su cepale prve munje.


1. Ostrvo

Noc je bila mracna i mirna. Bljeskovi koje je video, bili su samo vizuelni oblik njegovog bola.
Tanka svetlost stone lampe stvarala je nepomicne senke svuda po kancelariji.
Zatvorio je oci. Munja je zaparala tamu iza njegovih kapaka. Otvorio ih je. Pogledao je svoje dlanove, tanki crveni polumeseci goreli su na njima.
Casovnik je pokazivao dva sata. Nije bilo razumnog razloga da bude tamo. Trebao je da ubrizga sebi nesto, ode kuci i spava.

Kuca je mesto gde vrebaju aveti. Kuca nije dom.
Bas kao on.
Kada bi on bio kuca, bio bi stari zamak, sa mnostvom tajnih prasnjavih soba, opletenih paucinom, zabravljenih teskim katancima. Kuca u koju vecina ne bi pozelela da udje.


Bol je uvek stvarao ovakve misli. Nepovezane, sa malo smisla, poeticne, one koje bi mu izazivale stid, kada bi za stid bilo mesta u svetu u kome je bol bio jedina trenutna izvesnost.

A onda, tu je bila ona. Postojana poput njegovih demona, cvrsto zakacena za njegovo srce. Na ovaj ili onaj nacin, uvek prisutna.
Ponekad bi u mislima kolenom razdvajao njena kolena. Sada je samo zeleo njenu malu hladnu saku na svom uzavrelom celu, na nekom dalekom, od sveta zaboravljenom mestu, ili bas ovde, svejedno je.

Ana, u ime Boga u koga nijedno od nas ne veruje, dodji. Treba mi malo tog ljudskog dodira nocas. Dodji, ali budi oprezna, jer ne znam na sta sam sve spreman.