Phedre no Delaunay

Noc je bila mracna i mirna. Bljeskovi koje je video, bili su samo vizuelni oblik njegovog bola.
Tanka svetlost stone lampe stvarala je nepomicne senke svuda po kancelariji.
Zatvorio je oci. Munja je zaparala tamu iza njegovih kapaka. Otvorio ih je. Pogledao je svoje dlanove, tanki crveni polumeseci goreli su na njima.
Casovnik je pokazivao dva sata. Nije bilo razumnog razloga da bude tamo. Trebao je da ubrizga sebi nesto, ode kuci i spava.

Kuca je mesto gde vrebaju aveti. Kuca nije dom.
Bas kao on.
Kada bi on bio kuca, bio bi stari zamak, sa mnostvom tajnih prasnjavih soba, opletenih paucinom, zabravljenih teskim katancima. Kuca u koju vecina ne bi pozelela da udje.

Bol je uvek stvarao ovakve misli. Nepovezane, sa malo smisla, poeticne, one koje bi mu izazivale stid, kada bi za stid bilo mesta u svetu u kome je bol bio jedina trenutna izvesnost.

A onda, tu je bila ona. Postojana poput njegovih demona, cvrsto zakacena za njegovo srce. Na ovaj ili onaj nacin, uvek prisutna.
Ponekad bi u mislima kolenom razdvajao njena kolena. Sada je samo zeleo njenu malu hladnu saku na svom uzavrelom celu, na nekom dalekom, od sveta zaboravljenom mestu, ili bas ovde, svejedno je.

Ana, u ime Boga u koga nijedno od nas ne veruje, dodji. Treba mi malo tog ljudskog dodira nocas. Dodji, ali budi oprezna, jer ne znam na sta sam sve spreman.