U neka davna, pradavna vremena

Na periferiji srca ugnjezdio se osecaj da si daleko, beznadezno daleko.
Nikada mi vise tvoj pogled nece nacrtati osmeh, niti osvetliti noc. Sada je to moj licni zadatak, kom dorasla, naravno - nisam.

Bila je sredina mog prvog Ns meseca, srce se krilo iza bezbroj zidova. Nesto sam pokusavala da ti objasnim, nervozno si odgovarao da nema problema, da nije to vazno, bezveze. Onda sam srela plavi pogled, odnekud poznat.
Iz sna?
Iz ogledala?
Ne znam ni sad.

I po novosadskim ulicama, okovanim ledom, posutim snegom, nicalo je krhko cvece jedne burne zime.

Kako sada da verujem da se sve to zaista dogodilo? Zbog cega je bas iz tebe progovorila moja zelja i postavila me tamo gde mi je uvek bilo mesto?

Da li cu ikada moci to da izbrisem?

------------------------------------------

Puno vas pozdravljam sve, zelim vam divan april, cvrkutav i rascvetan.
Necu prozivati nikoga, verujem da su svi zadatak vec uradili.