Sreca

Htela sam da pocnem sa "Bila jednom..."

Bila sam jednom mala devojcica. Ne secam se najbolje toga, ali secam se da sam bila srecna vrlo retko i vrlo malo.

Nedavno je Tuzna pisala o suzama zbog jedinice. Ja sam plakala zbog petice bez zvezdice. Prosecno nije bilo dobro. Natprosecno nije bilo dobro. Genijalno... samo se to priznavalo, ali nikada nisam saznala da li samo zbog toga sto mi je nedostupno.

Bila sam dobar domacin parazitu koji je rastao, sirio svoje pipke, zaklanjao mi svetlost, sve dok me nije ostavio u potpunom mraku. Nije to bio pubertet. Bila je to depresija, teska, crna, bez suza, bez smeha, bez uspeha, bez neuspeha.

Drugi ljudi za mene su bili nesrecni, toliko da nisam zelela da odrastem, a ponekad jednostavno srecni samo zbog toga sto nisu ja.

Postala sam veciti, ili sto bi zlobniji rekli - propali student.
Na tudje izraze brige imala sam samo jedan odgovor - Ma ko si ti da mi se mesas u zivot?

Gradila sam svetove od peska, od snega, od prasine.
Fedrina tirkizna kutijica pomogla mi je da zavaram sve, ponekad i samu sebe. Da me ostave na miru.
Nekoliko zaista losih dogadjaja konacno me oborilo. Nisam jela, nisam spavala, nisam zivela, svet se tresao oko mene, ja sam treperila u njemu.
Bio je februar, secam se. Putovala sam vozom na svoju prvu seansu.

Bolelo je... jedan po jedan pipak. Neki su se vracali. Rane su vristale, praznine je trebalo popuniti. Proslo je.

Sada pisem, iako za to necu dobiti Nobelovu, Pulicerovu, Zekinu, ni bilo koju drugu nagradu.
Sada pravim djindjuve koje ce neko sa prezirom pogledati i reci da ima lepsih i jeftinijih kod Kineza.
Sada vozim bicikl 30 km dnevno, zanemarujem tudje grimase, idem na jogu iako moj tata misli da je to sekta, umem da kazem ne, ne mogu, ne zelim, umem da kazem i da, mogu, zelim, umem.
Primecujem kad su procvetale visibabe, kad ljubicice, kad je maslacak dobio decu, kako je divna obala Dunava kad se povuce voda, uprkos komarcima.
Sada volim, voljena sam i ne volim isto tako.
Ponekad placem, ponekad sam mrzovoljna, ponekad se smejem, ponekad se skrivam.
Ali, vise ne varam.

Mozda se cini da sam promasila temu, vise pisala o nesreci, nego o sreci. Ali ja cu zauvek pamtiti trenutak kada sam pomislila "Kako je divna ova magnolija".

Pozivam Cici, Pinokija i Sonaticu.