-11-

Te noci je pocelo. Znate onaj osecaj kad tonete u san i osecate kako propadate, pa se trgnete? Sasvim bezazleno. Tako bi bilo, da se nije ponovilo nebrojeno puta. Na neki uvrnut nacin, bilo je prijatno. Do jutra. Bio sam izmozden.

-Burna noc, sine, a?
-E, ako ces me zajebavati, gledaj me u oci - stipaljkom sam mu sklonio kosu sa face.
-Ok, da nastavim onda. Sreo sam Mariu na plazi. Ona se izgleda bolje provela.
-M'rs.
-Grizes ruku koja te hrani.

Bukvalno hrani. Nikola nam je svima bio dobra mama. Znali smo da njegove domacicke vestine imaju velike veze sa misterioznim 'odmorima' njegove mame, koja bi, da je bila stara i zivela sama verovatno nosila epitet 'ekscentricna'.
-Duletova Akademija place za tobom.
-Znam, ne mogu me imati.

Lupanje na vrata razbudilo je uspavanu trojku.
-Spremni? - vikala je Maria.
-Nismo. Udji.
Nosila je beli sorts i plavu majicu. Gledala je zbunjeno oko sebe.
-Ovo mesto se mnogo promenilo. Gde su Eline stvari?
Nikola je otvorio plakar i negde iz dubine izvukao kutiju.
-Evo, ovo je ostavljeno za one koji budu pitali. Tvoja je, samo nemoj da je otvaras ovde.
-Odnecu je kuci, taman dok se decaci spreme.
Cvrc. Jedva je uspela da je odigne sa poda.
-Ja cu - priskocio je Predrag.
-Dalje ruke, krmeljavi, to je svetogrdje.

Mozda je Maria poverovala u to. Nikola je za svoju pokojnu babu mario manje nego za lanjski sneg, a to je po svoj prilici bilo uzajamno. Nikada se nisu videli. Kucu je ostavila bas njemu i on je to tumacio jednostavno grizom savesti.
Cvrc na kvadrat. Postovanje maski bila je stvar precutnog dogovora naseg malog plemenskog saveza. Svaki ponaosob, znali smo sta je ispod. Ja malo manje u tom trenutku, remetila me neprozirna Maria.
-Jesi li siguran da mozes?
-Ako se nesto desi, hvataj kutiju, mene ostavi - vec mu je bila u rukama.
Izasli su.

Brijao sam se. Bilo mi je muka od izmrcvarene face koja mi se rugala. Jos jednom me strefilo nocasnje tonjenje i krv je kanula u umivaonik. Kada su se vratili, sedeo sam sa oko pola rolne toalet papira ispod brade.
-Ho-ho-hooo. Ne skreci sa staze, zazmuri i hodaj prema svetlu. Ol klir. Ajmo.
Maria je sela Predragu u krilo. Nesrecnik. Ja nisam smeo ni da je pogledam, ali ona je uporno piljila u mene. Crvenjenje mi nesto nije islo tog dana. Nenad je bio ozaren kao prosecno londonsko jutro, izgubivsi bitku sa Dusanom za mesto napred.

Malo mi je laknulo kad sam video da na steni postoji i mesto za klince. Ruke i noge nisu me bas savrseno slusale. Nadao sam se da Maria nece odabrati najtezi deo. Iskesirali, dobili opremu, detaljna uputstva i trenera. Uopste mi nije bilo lako, ali njen sorts metar iznad mog nosa, bio je dovoljno podsticajan. Klinovi su bili na prihvatljivom razmaku. Dan koji je poceo katastroficno za mene, razvijao se sasvim lepo. Narocito kada smo znojavi zakoracili na cvrsto tlo.

More, samo more, ali kakvo! Postoji bezbroj nijansi plave i sve su bile tamo.
-Sad znam odakle ti takve oci - izletelo je iz mene i oci su joj zacaklile. Ni ona ni ja nismo znali da to nisam rekao njoj. Niko drugi nije cuo. Bila je prelepa livada, sarena, divlja. Kao ona. Bez pardona, puna trnja. Poljubila me je bas tako, snazno kao Priroda i osetio sam sve. Gledala me, u oci.
-Nisam znala ni da li smem... ovako da te poljubim.
Uzvratio sam joj, najslicnije sto sam mogao i to je bilo dovoljno, dovoljno dobro.

Gledala je crnu tacku na pucini. Ja sam gledao sa njom. Crna tacka nesavrsenstva, moje zaboravljene savrsene ljubavi. I upecao sam se tad, na livadi cveca i trnja, sve dok nas trojac pojacan preterano veselim Engleskinjama, nije pokupio. Vratili smo se obilaznim putem, izgrebani, nasmejani i sve je bilo tako dobro.


-10-

Za mene su se otvarali novi svetovi. Svetovi u kojima vise nisam bio sam.
Odlazio sam u posetu Nikoli, koliko mi je to raspored skola-muzicka-karate dozvoljavao. Ne bas precesto, ali dovoljno da zna da sam tu za njega. Da znam da je tu za mene.
Zaljubio sam se u devojcicu koja je svirala klavir. Gledao sam njene duge prste kako prelaze lako po dirkama, crnim i belim i njenu sarenu haljinu starinskog kroja. Plave oci, crna kosa, taman ten. Mila. Zamisljao sam da je cokoladna sva, da ima ukus cokolade i da se na dodir topi. Zamisljao sam svasta. Hteo sam da joj napisem pesmu, ali nisam umeo. Nisam smeo ni da joj pridjem.

-Jesi li imao nekad devojku?
-Aha.
-Kako si joj prisao?
-Pozvao sam je u bioskop.
-I?
-Rekla je da ne moze.
-I onda?
-Onda mi je sledeceg dana prisla i rekla da hoce. Podelili smo nekoliko krempita, pogledali par filmova i ljubili se u mraku. Mnogo su je zezali zbog mene. Eto, to je bilo to.
-Jel znas da pises pesme? - pocrveneo sam.
-Znam, ali necu da ti napisem pesmu. Samo cu da ti kazem gde su dobre krempite - smejao se.
Kada sam krenuo kuci, rekao je da sutra verovatno ustaje i da mu sledeci put donesem jednu cigaretu (snadji se) i krempitu, ali samo ako pre toga podelim jednu sa Milom (pa, ne zelis valjda da se otrujem, prvo vi, pa ako prezivite...).

Smeh. Bol. Dobrota. Kako se sve to preliva u njemu, 24 sata, sedam dana, samom.
Zamalo su me pregazila kola.
Kako ce se izliti? Kako je jos uvek ziv? Kako smo jos uvek zivi?

Sutradan, posle casa, pozvao sam Milu na krempitu. Nasmejala se slatko, verovatno mom zazarenom licu i rekla -Hajdemo, imam jos sat vremena do autobusa.
Bila je cokolada, a prvi poljubac imao je ukus krempite i bio posut carobnim prahom secera. Zavrtelo mi se u glavi.

Pesma se napisala sama.

Cigaretu sam izmolio od 'dripaca' u skolskom dvoristu 'za kasnije'. Sa krempitom je islo mnogo lakse.
Osmeh. Onaj od prosle nedelje, uvecan za dva broja. Krempitu je progutao u tri zalogaja, gladan zivota i svega. Bila je stvarno dobra.

Sestrica mu je pomogla da ustane i namestila ga na stake.
-Pazi da te neko ne vidi. Nemoj da te opet jurimo, nadrljacu.
-Vazi, Magda, vracam se za deset minuta, samo do kupatila.
Uputila mu je onaj 'da, naravno' pogled, unapred spremna da nadrlja i rekla mi da je sasav i da pazim na njega.

Stvarno smo otisli u kupatilo. Dao sam mu upakovanu cigaretu. Zapalio ju je, povukao dim i zatvorio oci. Onda je pruzio meni. Imala je malo prah secera na sebi. Povukao sam oprezno, zavrtelo mi se u glavi. Onako prijatno. Vratili smo se za deset minuta, Magda nas je u cudu gledala i nije nista rekla, iako smo obojica zaudarali na duvan.

Bila mi je to poslednja poseta Nikoli u bolnici. Sledece nedelje je izasao.