Phedre no Delaunay

Te noci je pocelo. Znate onaj osecaj kad tonete u san i osecate kako propadate, pa se trgnete? Sasvim bezazleno. Tako bi bilo, da se nije ponovilo nebrojeno puta. Na neki uvrnut nacin, bilo je prijatno. Do jutra. Bio sam izmozden.

-Burna noc, sine, a?
-E, ako ces me zajebavati, gledaj me u oci - stipaljkom sam mu sklonio kosu sa face.
-Ok, da nastavim onda. Sreo sam Mariu na plazi. Ona se izgleda bolje provela.
-M'rs.
-Grizes ruku koja te hrani.

Bukvalno hrani. Nikola nam je svima bio dobra mama. Znali smo da njegove domacicke vestine imaju velike veze sa misterioznim 'odmorima' njegove mame, koja bi, da je bila stara i zivela sama verovatno nosila epitet 'ekscentricna'.
-Duletova Akademija place za tobom.
-Znam, ne mogu me imati.

Lupanje na vrata razbudilo je uspavanu trojku.
-Spremni? - vikala je Maria.
-Nismo. Udji.
Nosila je beli sorts i plavu majicu. Gledala je zbunjeno oko sebe.
-Ovo mesto se mnogo promenilo. Gde su Eline stvari?
Nikola je otvorio plakar i negde iz dubine izvukao kutiju.
-Evo, ovo je ostavljeno za one koji budu pitali. Tvoja je, samo nemoj da je otvaras ovde.
-Odnecu je kuci, taman dok se decaci spreme.
Cvrc. Jedva je uspela da je odigne sa poda.
-Ja cu - priskocio je Predrag.
-Dalje ruke, krmeljavi, to je svetogrdje.

Mozda je Maria poverovala u to. Nikola je za svoju pokojnu babu mario manje nego za lanjski sneg, a to je po svoj prilici bilo uzajamno. Nikada se nisu videli. Kucu je ostavila bas njemu i on je to tumacio jednostavno grizom savesti.
Cvrc na kvadrat. Postovanje maski bila je stvar precutnog dogovora naseg malog plemenskog saveza. Svaki ponaosob, znali smo sta je ispod. Ja malo manje u tom trenutku, remetila me neprozirna Maria.
-Jesi li siguran da mozes?
-Ako se nesto desi, hvataj kutiju, mene ostavi - vec mu je bila u rukama.
Izasli su.

Brijao sam se. Bilo mi je muka od izmrcvarene face koja mi se rugala. Jos jednom me strefilo nocasnje tonjenje i krv je kanula u umivaonik. Kada su se vratili, sedeo sam sa oko pola rolne toalet papira ispod brade.
-Ho-ho-hooo. Ne skreci sa staze, zazmuri i hodaj prema svetlu. Ol klir. Ajmo.
Maria je sela Predragu u krilo. Nesrecnik. Ja nisam smeo ni da je pogledam, ali ona je uporno piljila u mene. Crvenjenje mi nesto nije islo tog dana. Nenad je bio ozaren kao prosecno londonsko jutro, izgubivsi bitku sa Dusanom za mesto napred.

Malo mi je laknulo kad sam video da na steni postoji i mesto za klince. Ruke i noge nisu me bas savrseno slusale. Nadao sam se da Maria nece odabrati najtezi deo. Iskesirali, dobili opremu, detaljna uputstva i trenera. Uopste mi nije bilo lako, ali njen sorts metar iznad mog nosa, bio je dovoljno podsticajan. Klinovi su bili na prihvatljivom razmaku. Dan koji je poceo katastroficno za mene, razvijao se sasvim lepo. Narocito kada smo znojavi zakoracili na cvrsto tlo.

More, samo more, ali kakvo! Postoji bezbroj nijansi plave i sve su bile tamo.
-Sad znam odakle ti takve oci - izletelo je iz mene i oci su joj zacaklile. Ni ona ni ja nismo znali da to nisam rekao njoj. Niko drugi nije cuo. Bila je prelepa livada, sarena, divlja. Kao ona. Bez pardona, puna trnja. Poljubila me je bas tako, snazno kao Priroda i osetio sam sve. Gledala me, u oci.
-Nisam znala ni da li smem... ovako da te poljubim.
Uzvratio sam joj, najslicnije sto sam mogao i to je bilo dovoljno, dovoljno dobro.

Gledala je crnu tacku na pucini. Ja sam gledao sa njom. Crna tacka nesavrsenstva, moje zaboravljene savrsene ljubavi. I upecao sam se tad, na livadi cveca i trnja, sve dok nas trojac pojacan preterano veselim Engleskinjama, nije pokupio. Vratili smo se obilaznim putem, izgrebani, nasmejani i sve je bilo tako dobro.