Phedre no Delaunay

"Lift ne radi". Trcala je niz stepenice sa devetog sprata, kasnila je na posao. Onda je uradila nesto sto joj bas nije bilo svojstveno - izula je svoje cipele na stikle. Usporio je, razrogacenih ociju, podignutih obrva, odmerio je kao odbeglu ludakinju i potencijalnu pretnju, a onda su se mimoisli. Borila se za dah, iako je cesto trcala gore - dole tim istim stepenistem. Sve je bilo tako stereotipno. Susret mozda ne, ali osecaj da ga zna oduvek... o, da. Nije licio ni na jednog coveka kog je poznavala, ni na omiljenog pevaca iz nekih tinejdzerskih godina, ni na glumacku zvezdu, ni na glumacki promasaj, ni na fantaziju, san, nju samu... Trebao joj je biti jasan taj fenomen. Ali nije... Slika je brzo izbledela, ali tog dana, prvi put, bilo joj je dosadno na poslu koji je do tad bio tako potpuno njen. "Trazio sam savrseno mesto za umiranje." - dalje od ove recenice nije uspela da se pomeri. Prva recenica jedine knjige koju je ponela - "Bruklinska revija ludosti" Pola Ostera. Kisa je dobovala po prozorskoj dasci, prsti su dobovali po stolu, nedostajalo joj je trcanje i ona nirvana koja je stizala posle nekoliko kilometara. Mozda bi, kada bi trcala dovoljno brzo, uspela da uhvati onu misao koja joj je neprestano izmicala.