Phedre no Delaunay

Udahnula je duboko. Podigla slusalicu, ubacila karticu, otipkala 00 za izlaz... Do tada, niko nije znao gde je. Sada ce znati.
Pobegla je kada se sve rusilo i kada joj se cinilo da se rusi na nju.  Kad je njen brat pijan usmrtio coveka i svi su ocekivali da ona bude neko ko ce krpiti njihov raspadajuci svet svojim nervima.
Zbog necega, bila je zena-zmaj za druge. Za sebe nije bila zena-zmaj. Ni zena. Ni zmaj. Nije cak ni bila. Uopste. Samo je radila sto bi trebalo raditi i cekala da prodje. Dan, godina, zivot. Uvek je bila objektivna, nikada nije osudjivala. Zbog toga je bila idealna kanta za smece. Neko koga se sete kad se zurka zavrsi.
"Pa, gde si ti mila?" - topao glas njene sestre, imale su identicne glasove... Naravno, niko se nije ubio i, naravno, svet se okretao isto kao pre i bila je sama, sama sa sobom, sama bez njega.

-I ko nam je doselio u broj 27?
-I tebi smeta?
-Smeta?! Ne... Kome smeta?
-Komsiluku. Muzika, kurve... nikom se ne javlja...
Htela je da kaze da je muzika lepa, da on divno svira i otkud znaju da su kurve, ali je pametno progutala sve to.
-A ko su deca? Njegova?
-Nema on decu, to su ucenici. Nije bio ni ozenjen. Nesto mu fali.
-Drzi casove klavira?
-Ne, matematike. Izbacili su ga iz skole, pa sad mora tako da se izdrzava. Ma, ne znam kakvi su to roditelji koji pustaju decu kod takvog coveka...
-Kakvog coveka?
-Pa, ludog, dete... pobogu.
Godine zivota u zgradi nisu je navikle na ovakve trash razgovore. Bilo joj je sasvim malo muka, ali sama je trazila. Bar je ugrizla jezik pre nego sto joj je izletelo - a sta mu to fali...