Phedre no Delaunay

Pokusala je da dokuci njegovu glad za zivotom. Mogla je to biti neka cudna varijacija krize srednjih godina. A mozda je on jednostavno bio cudo.
Phedre u cuda nije verovala.
Treca mogucnost cinila joj se najverovatnijom.
Bio je on covek koji zna koliko mu je dana preostalo na ovom svetu. Sasvim ocekivana pomisao za nekoga ko je radio na mestu na kom je ona radila. Vidjala je to svakog dana.
Neumorno je trazila dokaze. Preturala po njegovom kupatilu u potrazi za neobicnim lekovima. Nasla je samo aspirin i tecnost za sociva.
Nije se mnogo razumela u medicinu, ali on je, izuzev povremenih mamurluka, izgledao savrseno zdrav.
Na kraju je odustala. Na kraju se prepustila.
Prestala je da sumnja. Znala je da ga voli. To je bilo dovoljno.

-A za vasu cerku? - pitao je ljubazni konobar, kao u losem filmu. Nije ga uspela nasmejati te veceri, a te noci pokusavala je da zaspi sama u svom krevetu. Pokusavala je da zaboravi njegov pogled. Da prestane da se pita da li mu je trebala nesto reci. Cemu izgovarati ocigledno?

Polusvesna, prvo je pogledala u sanduce. Samo racuni i razglednice od prijatelja. Nakon toga je pogledala pod otirac. Samo prasina.
Okrenula je njegov broj. Nije bio u funkciji.
Nije joj ostavio nista.
Znala je da nece trajati vecno. Tesila ju je pomisao da nesto toliko lepo i intenzivno, ne moze nestati bez traga. I kada ih vise ne bude, ostace svetlost. Ostace sve ono cemu ju je naucio. Volece zivot istom onakvom strascu i kad on ode. Svojevoljno, ili ne.
Pogresila je.