Phedre no Delaunay

Tih dana, bila je besna.
Na sve, od samog pocetka.
Na roditelje - boeme, sto zbog nekog vraga prave decu, a onda umiru od boemske bolestine, ili se utapaju u casi, suzama, optuzbama, pretnjama.
Na babe, dede, strine, bracu, sestre.
Na sve koji su imali vise i na sve koji su imali manje srece.
Na sunce, kisu, vetar.

Tuga, pa bes... obrnuto svim pravilima, kao sto je sve bilo nekako naopacke otkako je dosao, ili otkako je otisao.

Cinilo joj se da je sve najgore probudila u sebi. Sve sto je toliko godina spavalo.
Zar je to bio plod njene ljubavi? Uzvisene, nadahnjujuce, svete. Tolike je ucinila boljima, ali ne nju. Da li je to uopste bila ljubav, ili neki izopaceni produkt njene izopacene duse?

Onda bi uzela fotografije, one koje je sama uradila, one na kojima je spavao, smesio se, bio ozbiljan, bio svakakav i videla je coveka, onoliko koliko nikada nije videla coveka pre.

Ispratili su sva godisnja doba, novembar je prvi put bio saren, decembar radostan, januar nekonvencionalan...
Prihvatila je njegovu igru cutanja, jer nije znala sta bi drugo.
Prihvatila je igru cija pravila nije znala.

Osecala je da ide predaleko, kad mu je, izbegavajuci da joj uhvati pogled, rekla da mora da ide i zamolila ga da je ne zove i lagala da je sve u redu.
Zelela je da zastiti, njega, sebe, iako je znala da je od njega nemoguce ista sakriti.
Otisla je. Veoma daleko.