23
Nakon svega, ostalo je nista.
Nista je zelela, dosao je on. Zelela je partnera, dobila je ucitelja. Pomirila se s tim i on je nestao.
I sve je bilo kao pre.
I nista nije bilo kao pre.
Azurna kutijica je nestala.
Sve cesce se nije javljala na telefon.
Ponekad je zaboravljala da se nasminka.
Ponekad je oblacila istu majicu tri dana zaredom.
Sve vise je radila sa papirima, a sve manje sa ljudima.
Pomirila se sa svim, ali odjednom, ljudi su poceli da je izbegavaju.
I to je bio njen zivot - bez celofana.
Spakovala je njegove fotografije u obicnu najlonsku kesu i odnela ih u kontejner. Za rituale spaljivanja nije imala... sta god da joj je za to bilo potrebno.
Bio je novembar. Kisan, hladan i siv. Onakav kakav novembar i treba da bude.
Stajala je pored porodicne grobnice. Secala se dana kad je sahranjena jedina osoba koja joj je u zivotu bila bliska. Jedina osoba cija je bila. Ona koja joj je ostavljala cokolade pored jastuka. Ona koja ju je volela. Bila je skamenjena, svih tih godina. Nikada nije zaplakala. Bilo je previse strasno. Citavog zivota strepela je od tog dana.
S razlogom, ispostavilo se kasnije. Tog dana, i ona je zapravo umrla.
Proslo je sedam godina.
Film je krenuo. Kako ju je budila. Kako ju je ljubila. Kako se smejala... sama sebi. Kako to nikad od nje nije naucila. Kako je volela svoju bastu. Kako je umrla sama.
Plakala je i mislila je da nikada nece prestati. Bilo je dovoljno tuzno, da potopi njene preostale godine suzama.
Cuvar ju je uhvatio za rame. Zatvarali su kapije.
U sanducetu cekala ju je cedulja "Molimo vas da preuzmete posiljku..."
Dobro je pustiti suzu i duši makar malo olakšati neprolazni bol. Život se nastavlja, a drage ljude nosimo u svojim srcima. I dok misao na njih traje oni su živi.
Suza za suzom, osmeh za osmehom, tako prolazi život, a neke trenutke hteli bi pretvoriti u večnost...