Phedre no Delaunay

Nisu se mogli vise razlikovati. Njena osecanja prema njima nisu se mogla vise razlikovati, a opet je krenula dobro utabanim stopama.

Dubina se skrila u pogledu.

Netom otkriveni radar u njoj bez greske joj je govorio u svakom trenutku u kom delu bolnice se nalazi. Za slucaj da pozeli neki sekund da se okupa u talasima njegovog mirisa, njegove svetlosti.

Ucenama bi ga odvodila u park. Pored silnog truda da to sakrije, bio je ljudsko bice i trebala mu je svetlost dana da bi opstao.

Svetlost dana pred kojom bi se njegova teska okna jos cvrsce zatvarala.

Negde se morala pojaviti pukotina. Vrebala ju je poput uvezbanog provalnika, da gurne polugu u nju i vidi sta ce se dogoditi. Tvrdjava se mogla srusiti, znala je to. Zbog toga je oklevala.

Svaki njegov osmeh bio je njen mali trijumf i morala je dobro paziti da to ne pokaze.

Strah je nagonio da se ponasa kao da je i on samo dobra rekreacija, negde izmedju jutarnjeg trcanja parkom i vecernjeg trcanja na traci. On se smejao i uzdisao i uzvikivao njeno ime i ponekad je u sali uzimao za ruku i trebalo mu je sve vise nje, a to je bio znak da je sve pod kontrolom.

Nista nije bilo pod kontrolom.

Da nije zelela decu, ljubav prema njemu bila bi dobar izgovor.

Da li ih je zelela?

Da se plasila ljubavi, veza sa njim bila bi dobar izbor.
Da je zelela jos nekoga da spasava, nije bilo coveka na svetu kome je toliko trebalo spasavanje od njega samog.

Ponovo bi pozelela da ga pita, pa se setila kako je to prosli put zavrsilo i kako je odrasla od tada.
Sada drzi konce. Cvrsto, obema rukama i zubima, ako zatreba i nema nikoga ko bi joj, tako zauzetoj, obrisao suze koje su je gusile. Nije bilo nikoga ko bi je uverio da je on dobro, da ce biti dobro.

Vise nego ikad, to joj je trebalo onog dana kad je izgubio pacijenta. Prvi put otkad je ona bila tamo. Osecala je kako se vrata zatvaraju. Vrata, prozori, spijunke. Bez treska i dramatike, jednostavno vise nije bio prisutan. Otisao je kuci. Kada joj je smena zavrsila, otisla je i ona.

-Dunja, molim te, nazovi me.

U panici, spremala se, kao da je u pitanju neki njihov obican sastanak. Drhtavim rukama navlacila je farmerke sa niskim strukom koje je on obozavao. Nanela laganu sminku. Pozvala taksi.

Stajala je ispred njegove zgrade. Na njegovom prozoru dve siluete. Njegova i Ivanina. Videla ju je svega dva puta, ali nije joj bilo tesko da je prepozna. Presla je rukom preko njegovog obraza. Intiman gest, za koji je naivno verovala da pripada samo njoj.

Suze su razlivale njenu laganu sminku. Isti taksi ju je vozio kuci. Na sekretarici nije bilo poruka.
Otvorila je ormar i posegnula za crvenom haljinom koju je obukla samo na maskenbalu na fakultetu, kada su se svi prerusavali u nesto sto najvise odudara od njihove unutrasnjosti.