Phedre no Delaunay

Sledeceg dana nije se pojavio na poslu. Nista cudno za njega, da malo zakasni.
Vreme se vuklo. Rasporedjivali su njegove zadatke.
Prilikom vizite, svi njegovi pacijenti pitali su za njega. Trazili su njega. To je bio jos jedan paradoks vezan za njega. Ma koliko neodgovorno, nemarno, bezosecajno izgledao, kad zagusti, on je bio prvi koga su trazili.

Patnja radja intuiciju.

Patnja nagoni ljude da pogresno procenjuju.

U njoj je rasla panika. Sta ako je ovaj jedini put uzbuna bila s razlogom, a ona sprecila da se nesto ucini?
Sta ako ga je ona ubila?

Posla je bilo previse, do pauze nije stigla da ode do Ilije.
Kad je konacno natrcala na njega u hodniku, samo je zabrinuto odmahivao glavom. Nije se javio.

Na pola radnog vremena, odlucila je da izadje sa posla i ode do njega. Tad se pojavio.
Vidjala ga je u svakakvim stanjima, izazvanim svakakvim supstancama, dogadjajima i emocijama. Nikada nije izgledao kao tada. Kao da se upravo provozao po paklu i kao da je taj pakao bio njegova jedina izvesnost.
Goreo mu je u ocima. Usne su mu bile suve, koza bleda i vlazna od znoja.
Na pitanja sta mu je, odgovarao je da je verovatno zakacio grip. Gripa nije bilo stotinama kilometara unaokolo.
Odvukao ju je u ostavu, zakljucao vrata.
-Molim te.

Moram da se osecam kao covek, moram da se osecam kao predmet zelje. Molim te, reci mi, pokazi mi da me zelis. Nista drugo nije ostalo. Nikog vise nema.

Odeca je letela, bili su klupko na hladnim plocicama, bili su jedno, bili su dvoglavo cudoviste koje je jecalo u dva glasa koja su se harmonicno stapala.
Na kraju, smejala se glasno. Smejala se da bi nadglasala jecaje koji su navaljivali. Gledao ju je u cudu. Poljubila ga je u oko, obukla se i izasla.
Krenula je da pokupi kartone i odjednom ju je zaglusio sum u usima, zaslepelo svetlo i zakoracila je u prazno.
Na promaji je sustala zaboravljena svila.