21. Obruc
Osecala je da lebdi, osecala se sigurnom.
Ponovo je tonula i utonula.
Sedeo je sa glavom medju sakama. Nikakvih pokreta koji su pratili razmisljanje. Nije bilo vise nicega o cemu bi se moglo razmisljati. Shvatio je veoma brzo, potpuno iskljucivsi emocije. To ga je uzasno iscrpljivalo. Rezultat ga je porazavao.
-Nije tvoja greska, mon ami. Ovaj put. Nemas virus. Nema ga ni Dusan.
Ali ona ga ima.
Ispijao je svoju ko zna koju kafu tog dana, koji se protegao kroz dobar deo nedelje. Zurio je kroz svog prijatelja.
-Bice dobro. Znas da hoce.
Sada, ovog trenutka, ne znam nista. Nista. Nista.
-Ja cu joj reci. Idi kuci, odspavaj. Ne radi budalastine.
Zasto da ne, ionako mu ne mogu nista.
Lezao je presamicen na svom koznom kaucu. Zasto nije mogao jednostavno da je voli?
Zasto nista nije bilo jednostavno?
Uprlja sve sto dodirne.
Uprlja sve na sta pomisli.
I nista ne uspeva da uprlja njega.
Nije mogao da se pomeri, toliko je bolelo.
Video je njen razgrani konjski rep i suknjicu, njene male cvrste grudi uperene u njega, njen osmeh i cuo njen smeh, njena saputanja, njene uzdahe.
Koracajuci lagano unazad u mislima, razum se saplitao o trenutak kada je njen nepromisljni cin postajao njegova krivica. Zatezala je svoj celicni obruc oko njegove glave.
Nije posegao za bocom.
Nije otvarao ladicu.
Samo je lezao.
Ona ce biti dobro.
Njihova prica je zavrsena.
Pravi prikaz unutrasnje borbe, i to veoma teske koja se vodi u dusi. :) Necu te hvaliti vise, da ne pocrvenis, a imala bih razloga .
Da se ne ponavljam....vec znas kako tvoje pisanje dozivljavam!
Ova poslednja recenica u prici ne sluti lepe stvari!
da li zbog toga što sam ja umorna ili nešto se atmosfera promenila. ali stil pisanja je i dalje isti-onaj koji mi se dopada.
Prijatno!*
nije lose....nije
nije lose....nije