Phedre no Delaunay

-Drzali ste joj glavu dok je povracala, ali niste proveli ni trenutak sa njom kad nije bila u groznici? Ako sam dobro shvatio, niste se cak ni oprostili.

Sada je bio red na terapeuta da uzdahne. Mozda je razmisljao o veceri. Mozda o svojoj bivsoj devojci.
Tako mu je bilo lakse. Lakse nego da stalno gleda u lice istini - da je covek s druge strane potpuno fokusiran, a da je ono sto u toj prostoriji dobija bas ono sto oseca - razumevanje.

Bila je to njegova mala tajna. Nakon sto je Ana ozdravila, dala otkaz i otisla u drugi grad, pocelo je i novo poglavlje njegovog zivota. Oni koji su do tada mislili da je nakaza i da gore ne moze, shvatili su da su pogresili. Nije spavao danima, a kada bi zaspao, probudio bi se na nekom neocekivanom mestu. Telo mu je bilo marioneta pokretana mozgom koji je pregorevao. Bilo je pravo cudo sto nije napravio ni jednu fatalnu gresku.

Vise ga nije mucila krivica, iako je jedva jos uspevao da stvarima i pojavama da imena.
Do tada je, barem statisticki, bio pozitivna sila. Sada je to nestajalo. Njegov prijatelj je patio, gledajuci ga kako propada. Njegov posao je ispastao. Njegovi hobiji vise nisu postojali. Zajedno sa svim tim, napustila ga je i migrena.

Nestajao je.

Bio je letnji dan, kad vrelina pretvara mozgove u beskorisne pihtijaste mase i on je posmatrao svoje lice u ogledalu, stezuci pesnice i silno zeleci da ga razbije, da mu se odraz rasprsi u bezbroj krvavih parcica.
Znao je da ne moze da nestane.
Nije se plasio da ce umreti, plasio se da njegov zivot vise nece pripadati njemu.

Tako je dosao pravo na vrata prvog psihoterapeuta kog je video u imeniku. Nije zakazivao. Znao je da ne bi otisao. To se kosilo sa svim sto je do tada bio.

Covek koji mu je otvorio vrata bio je znatno mladji od njega. Trenutak ga je delio od toga da se okrene i ode bez reci. Onda se ovaj pomerio da ga propusti unutra i on je, samo ga okrznuvsi pogledom, shvatio da je covek ostecen, komplikovana slagalica kojoj je pozeleo da se posveti.

-Udjite, imam slobodan termin.