Phedre no Delaunay

Lezala je umotana u svoje omiljeno cebe, bez snage da se pomeri, bez snage da promeni program na tv-u. A onda, lagano - Velika si ti devojka - ustala je i nasula sebi solju hladne kafe. Iz ogledala, po feng-sui savetima pozicioniranog u kuhinji, u nju je zurilo ispijeno, bledo lice. Bio je to isti onaj odraz koji ju je pozdravio iz ogledala kada se, pre nesto vise od godinu dana, oprastala od svog dotadasnjeg zivota.

Zelela je da bude srecna. Verovala je da ce konacno biti. Da konacno jeste. Umesto toga, zivot je izvukao jos neki trik iz sesira. Zivot koji nije bio na njenoj strani. Skoro da je osecala kako je napusta. Znala je da ljudi ipak ne umiru samo zbog toga sto su beskrajno nesrecni i iscrpljeni i da je ceka jos mnogo takvih veceri.

Pila je kafu sitnim gutljajima.

-Nije problem u tome sto nisi spremna za dete, problem je u tome sto ne zelis dete sa mnom.

Jos uvek nije znala da li je to istina.

Uzela je telefon i drzala ga u oznojenoj saci nekoliko minuta, pre nego sto je otipkala dugacak niz brojeva sa papirica zakacenog za frizider.
Niko se nije javio. Trebala je prijatelja vise nego ikad. Dunja je bas pre njenog razvoda odlucila da ipak zeli da bude deo svetog trojstva koje su cinili muskarac, zena i dete. Zatvorila je kliniku, pre toga joj obezbedivsi posao u lokalnoj bolnici i otputovala u London.

Roditelje nije mogla da nazove. Poslednje sto joj je trebalo, bilo je da se jos jednom uveri koliko im nije stalo do nje.
Razmisljala je kakva bi Iva bila. Kako bi divno bilo imati sestru.
Bila je sama. Nikada u zivotu tako sama.

Bila je topla, rana jesen, ali ona je cvokotala od hladnoce. Cvrsce je omotala cebe oko svog mrsavog tela.

Ponovo je uzela telefon. Setala po stanu drzeci ga. Ostavila ga na stolu, a onda se ponovo vratila po njega.
Otipkala bi nekoliko brojeva, a onda prekidala vezu.
Bilo je kasno. Bilo je neprimereno.
Bilo joj je neophodno. Zrno nade. Prijateljski, poznati glas.

-Dobro vece, Ana ovde. Izvinite ako sam vas probudila.
Naravno da ju je probudila. Upravnicin glas bio je promukao, ali ipak topao i lagano zabrinut, kada je rekla:
-Ana, tako je lepo cuti te. Kako si? Kako suprug, kako posao?
-Dobro, sasvim dobro.
-Sta nije u redu, duso?
-Razvela sam se. Klinika se zatvorila. Radim u bolnici. Tamo je sasvim dobro, imam dobru platu i svi su fini, ali nisam kod kuce - sada je vec jecala u slusalicu.
-Hej, hej. Duso, tako mi je zao. Sigurno si videla da je tvoje mesto ovde upraznjeno. Da li je ovde tvoja kuca?
-Ne znam, ne znam, mislim...
-Slusaj. Isplaci se, odspavaj. Uzmi nekoliko dana da razmislis. Ako ti treba samo neko za razgovor, znas da me mozes nazvati.

Plakala je dugo, dugo, ne susprezuci jecaje cak ni kad su komsije pocele da joj lupaju u zid.
Sakupila je dovoljno snage da se istusira i obuce pidzamu. Legla je u krevet, zagrlila telefon kao najdrazeg medu iz detinjstva i zaspala snom dubokim, mirnim, isceljujucim.