Phedre no Delaunay

Nije predvideo takav razvoj dogadjaja, a opet, kao da je bio spreman. Pravi sin svog oca, oficira. Najezio se na tu pomisao.
Svetlo je bilo priguseno, sa plejliste pozdravljao ga je najsareniji izbor izvodjaca. Nije mogao da priusti sebi muziku koja ga je vezivala za bilo sta sto je proslo.

Ne nocas.

Dovoljno je bilo sto je prelistavao album sa zamrznutim nekim srecnijim trenucima, nekim srecnijim ljudima. Nasmejana Ivana jede lubenicu kasikom. On, probudjen nasmejan. Serija smesnih grimasa koje su pravili.

"Why does it always rain on me?"

Fotografije su ga uveravale u nesto drugo, nije se toga secao. Iza svakog osmeha, video je bol, video je jedno srce koje krvari, jedan zivot koji juri ka svom kraju grcevito se hvatajuci za svaki privid cvrstog uporista.

Sa ekrana posmatralo ga je ozbiljno Anino lice, ovekoveceno na dodeli nagrada za najbolje studente. Tako je izgledala i onog dana kada ju je prvi put video. Na ulici se mimoisao sa neznom devojkom visokih jagodica i razigranog konjskog repa. Pogledi su im se sreli, imala je sivozelene oci mora u zimskim danima, pogodila ga je misao tako nesvojstvena njemu - da se poznaju oduvek. Kasnije, u njegovoj kancelariji pokusavao je da uhvati odgovor, ali nista osim tesko zauzdavane treme nije uspeo da pronadje.

Zasto si otisla?

Naravno da je znao zasto je otisla. Zeleo je samo da je nauci necemu, da ostavi nesto dobro ovom svetu. Da je mogao predvideti makar delic onoga sto se dogodilo, nikada joj ne bi dao posao.
Nije bilo nicega na ovom svetu sto mu je bilo toliko dragoceno.

Zasto se vracas?

Na to pitanje nije imao odgovor.

Popio je dovoljno tableta da ga otupe za dan koji je predstojao i dovoljno kafe da ga odrzi budnim.
Pakovao je svoje stvari. Ajpod, Dikensova "Velika ocekivanja", trenerke i majice. Znao je da ce mu biti itekako potrebne.
Dnevno svetlo se jedva probijalo kroz gustu maglu. Savrsen pocetak poslednjeg dana zivota na kakav je navikao.

Uzeo je taksi i uputio se ka bolnici pre nego sto se ostali pojave.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Iskocila je iz kreveta nasmejana, u zoru. Tusirala se pevuseci, pazljivo odabrala garderobu. Pojela je svoje pahuljice s apetitom. Gledala je sve neraspakovane kutije, otvorila prozor i udisala vlazni, prljavi vazduh, duboko i zeljno kao da je u najlepsoj kedrovoj sumi. Bila je kod kuce.

Mesto je nije drzalo. I dalje nije znala kako ce se suociti sa onim sto je ceka, ali odlucila je da prosto saceka i vidi sta ce se dogoditi. Prezivela je i strasnije.

Da li je zaista?

Odmahnula je rukom, kao da je ta misao komarac kog ce stvarno tako oterati. Iz starog dnevnika, koji dugo nije otvarala, izvukla je njegovu fotografiju, krisom snimljenu, na kojoj mu je lice bilo onakvo kakvo nikada svesno nije pokazivao svetu. Pozelela je, kao kada je bila mala i citala "Meri Popins", da udje u tu fotografiju. Jos uvek je bio njen carobnjak. Jos uvek je bio njen razlog da ujutro ustane iz kreveta, za sta joj je cesto trebalo nista manje od carolije. Posle nekoliko minuta posmatranja njegovog lica, osecala je kako joj utrobu rastace najdublja neznost, osecaj kog je bila lisena svih tih meseci i bila je sigurna da je ucinila pravu stvar.

Uzela je taksi i uputila se ka bolnici pre nego sto se ostali pojave.