Phedre no Delaunay

Prosla je njihova prva cedna noc.
Lezala je na njemu, kao da je zelela da bude sigurna da nikuda nece otici. Kroz polusan, slusala je njegovo nemirno srce, citave noci. Znala je da je budan. Znala je zbog cega.

Lezao je nepomicno, ruka mu je trnula, ali nije zeleo da se pomeri. Pod svetloscu koja je dopirala sa ulice, bila je tako lepa da je skoro zaboravio kakav dan ga ceka, kakav dan se radja.

Promeskoljila se i otvorila oci. Nasmesila se. Nasmesio se i on.
-Dobro jutro. Kako si spavala?
-Odlicno. Ti?
-Nikad bolje - trljao je ruku.

Pogled joj je pao na sat na zidu. Bilo je pola deset. Skocila je sa kreveta, kao sa tramboline.
-Zakasnicemo!

Nastavio je da lezi, samo je prateci pogledom. Otvorila je njegov ormar. Izvukla je sivo odelo i svetloplavu kosulju. Sumnjicavo ju je pregledala i naredila: -Brzo pod tus, opeglacu ovo.

Misli su se rojile kao podivljale pcele. Cekao je trenutak kada ce ga prva ubosti. Znao je da ce je druge slediti. Nekim cudom, nije se posekao dok se drhtavim rukama brijao. Izasao je omotan peskirom, ona je zviznula i projurila pored njega u kupatilo.
Seo je na krevet, pored pripremljenog odela. Svetleca lopta najavljivala je ocekivano. Obukao se brzo, dok je jos bio sposoban za to. Nije video kravatu i bio joj je zahvalan zbog toga.

Osetio je snazan udarac u dijafragmu kada je izasla. Udahnuo je sa naporom.
-Ana - izdahnuo je.

Njeno ime je bilo mantra. Prezivece.

-Hvala - zakikotala se - I ti izgledas odlicno.

Nasmesio se jednim krajem usana.
-Znas... prilicno sam siguran da nisam pozvan.
Prevrnula je ocima.
-Ne mozes reci da si zasluzio. Krecemo.

Pozurivala je taksistu.
Kretao se kao marioneta.
Nebo je bilo skriveno oblacima.
Usli su u cekaonicu. Prvo sto je pomislio, bilo je da do tad nije primetio da je Nadja znatno visa od Ilije. Da je lepa. Da ima topao osmeh. Da ne zna nista o njoj. Bio je uzasnut.
-Ko je kum? - pitao je tiho.
-Ti - rekla je Ana. - Ili ja, u slucaju da te ovog trenutka, sasvim zasluzeno, sprzi loptasta munja - opet se kikotala.
Prisao im je nesigurnim koracima. Nadja mu je pruzila ruku - Mislim da se jos nismo upoznali.
Ilija ga je gledao nekoliko trenutaka u oci, dozvolivsi mu da zaviri duboko iza pogleda, da vidi da mu nije oprosteno, jer nicega za oprastanje nije ni bilo.

Tako je bolelo biti budan. Tako je bolelo biti voljen.