Phedre no Delaunay

Posmatrala ga je. Razmisljala o tome kako bi ga se moglo prelomiti sa dva prsta, samo kad bi neko od prisutnih to zeleo. Na srecu, niko to nije zeleo. Zenice su mu bile gotovo neprimetne. Plavetnilo se prosulo po njoj. Plasila se da je vise svetlosti nego sto on moze podneti.
Svadbeni mars izvukao joj je jednu suzu. Na pola puta do brade, prstom ju je pokupila upravnica.
Saosecajan osmeh.
Saucesnicki osmeh.
Tuzan osmeh.

Posmatrao ju je krisom, zaslepljen svetloscu. Samo nju je video. Neumoljive igle radile su svoj posao. Drhtao je iznutra. Bar se nadao.

Koliko pruza?
Gde je granica onoga sto uzima? - sutiralo ga je iza kolena.
Nece.
Ne sme.
Vencanje najboljeg prijatelja prezivece uspravan, za svaki slucaj praznog zeluca.
Moze.
Mora.
Potpisati se.
Pruziti ruku, zagrliti.
Pogledom se drzao za nju kao za jedinu stabilnu tacku ove vasione.
Zar ona nije zasluzila ovo? I sve ono sto sledi? Zasto joj uzima? Zasto se ona toga odrice?

Ceremonija je bila zavrsena. Uhvatila ga je za ruku.
Ja sam tebe odabrala.

Da li si mila? Da li si svesna? Smem li ti dozvoliti da utolis svoju praiskonsku zelju da spases, popravis, ulepsas? Da nikada nemas porodicu?

Otvorili su sampanjac, zabava je bila uvece, ispio je svoju casu kao da je to nikada nije prestao da cini. Sasvim malo je utisala misli.

Taksi se zaustavio ispred njene zgrade.
-Vidimo se uvece. Odmori se.
Odleprsala je kao da joj nije skidao prah sa krila.

Odbrojao je novac taksisti i u prodavnici u ulazu kupio flasu viskija. Otvorio ju je cim je zatvorio vrata za sobom. Duboko udahnuo poznati miris. Zeludac se stegao, pokusavajuci da izbaci nesto sto se nije nalazilo u njemu. Bacio je flasu u pravcu prozora i odjurio do wc solje nad kojom mu je samo kiselina palila jednjak i usta. Umio se i vratio u kuhinju.
Zavesa je bila pocepana i rojte su leprsale na vetru.
Napolju su zavijali psi. Pored ostataka njegovog viskija i kuhinjskog prozora stajao je covek kog je kisa stakla za malo promasila.