Prekljucerasnji post (rodjendan moje voljene bake)
Nekada davno, verovala sam da ce pronaci lek protiv smrti, pre nego sto na tebe dodje red.
Ovih godina, vera je retko moj saputnik.
Kao da, uprkos svemu, samo cekam da prodje. Kada bih te mogla ponovo zagrliti, kada bih ponovo cula "Milo moje", niko mi to posle tebe nije rekao tako.
Zaledjena sam ovih godina, otislo je vise nego deo mene. Otisla je ljubav. Pitam se kako sam jos ziva.
Ne bi bila ponosna na mene. Nisam postala dobar lekar, ni uspesan novinar, sto su tvoja deca bila u mojim godinama, malo pre nego sto su i sami otisli.
Nisam postala nista.
A znam da bi i dalje bilo mesta za mene na tvom krilu i da bih i dalje bila tvoja mila.
Da bi se salila i smejala i divno kuvala i negovala svoje cvece i uvece saputala svoje molitve cije reci nikada nisam razabirala.
Zao mi je sto nisam postala nista sto si za mene zelela.
Zao mi je sto nisam bila bolja.
Zao mi je sto nisam srecna.
Cini mi se da nikada nece prestati da boli.