(1)
-Ideš?
-Ne idem.
Progovorio je tanucki glasić krivca, uz pristalo krivljenje desnog ugla usana. To je značilo, kajem se. Značilo je ne pitaj me više ništa, jer znam, kad dobijem šamar, uzvratim, ali onda sebi razbijem nos.
Svaka laž istiskuje iz nas istu zapreminu...
Trijumfuješ, jel'da, dušo? Žongliraš tim grožđem i limunima, dok stvarno postane nejasno šta je šta. Ok, i to je način da se preživi.
Upali svetlo.
Dovraga, ne mogu da otvorim oči. Možda samo malo, ali toliko je mrak, da ne znam ni gde sam.
Usred bauljanja, poluslepljenih očiju, mala Lena se budi u svojoj sobi, na svom kauču, popodnevno sunce udarilo je u prozor i podiglo temperaturu do granice podnošljivog. Navlači zeleno platno, uključuje ventilator, pali svetlo, za svaki slučaj. Malo stoji ispred ventilatora, a onda se umotava u crveno-plavi frotir.
Postoje dve vrste umora. Onaj koji se javlja nakon napora i onaj pre njega. Nije to bio bas glas, koji je objasnjavao da se mora pripremiti. Mozda nije bio cak ni osecaj, jer sve sto se desavalo ili ne licilo je na slucajnost i ona je zelela da bude bas to. Da je nekako slucajno presla na drugu stranu ulice, bas pre nego sto je pao prozor, koji bi je verovatno usmrtio. Da je slucajno odabrala da putuje autobusom, kad je voz kojim je planirala da ide, udario traktor. Nije to bas kao da joj je zivot bio u opasnosti, ali svakom iole normalnom, takvo iskustvo bi ga ozbiljno poremetilo. Ona je sebe smatrala donekle normalnom. I nije bila nimalo raspolozena da cika sudbinu u koju, ionako, nije verovala.
Hvatac snova se ljuljuskao okacen na rub zavese, gotovo necujno su cangrljale skoljkice i perle na njemu. Bio je to poklon, i bio je lep, iako ne bas efikasan. Stvar verovanja i stvar zelje. Spremala se oluja, jedna varnica i mozda bi taj deo sveta zauvek otisao dovraga, ali ona je spavala i nije mogla to da vidi i cuje.
Spavaj, duso. Spavaj, dok mozes.
Necu pomenuti tvoj post.
Pomenucu da mi je drago da sam te upoznao.
Veliki pozdrav za Tebe!
priče koje me maštu miluju opet su tu...
Prijatno!
Želim još da te čitam da bih mogla da komentarišem. Ne volim da stavljam komentare reda radi, već sa smislom. Ovo što sam do sada pročitala, sviđa mi se. :-)
Sve mi se čini da si ti bila ona lepotica koja je diskretno zatražila autogram i tiho prošaptala ime...koje nisam čula...
Jesi li ti ona devojčica-devojka sa sjajem u očima, osmehom i čini mi se kratkom kosom?
A sto nisi "dvadeseta"?
Koja bese ti?
Divna si:))) baš!
drago mi je da smo se upoznali... veliki pozdrav.
Jelena, metar sezdeset, crna kratka (kao) vunena haljina, kratka kosa, s leve strane malo duza, osmeh verovatno i sjaj u oku, od kontaktnih sociva. Sedela iza kamermana, a posle se stidljivo muvala medju blogerima pruzajuci knjigu otvorenu na prvoj strani ;)
To si bila ti :)))
eeee...trebala si se odmah javiti Sanjarenja.
Od nje sve pocinje,i ne bi bila posmatrac citavo vece,vec deo onog divnog sazvezdja.
Ali si i tako divna i nenametljiva,kao rosa...jedva primetna,ali si nas sve osvezila.
Pozdrav!
šta ti se dogodilo sa najnovijim postom? taman da objavim komentar - sve se ušlogiralo:)))
jel si ga brisala?
Još tvojih priča u nastavcima, to me izuzetno raduje! :)