Phedre no Delaunay

Snazno se trljao sundjerom. Radio je to vec pet godina unazad, svake veceri, ali nikada nije uspeo da unisti taj miris. Sada se uvukao vec duboko, u pluca, jetru, ocne jabucice. U mozak, pre same koze.
Znao je da to ne umislja. Miris stocne hrane poznat je kao jedan od najupornijih.
Svakako je mogao to raditi i bez fakulteta.

U pomocnoj prostoriji, pio je caj i citao.
Svakako je to mogao i bez drugog fakulteta.

Nije bio ogorcen. Zivot koji je poceo poljuljane strukture, trazio je strukturu na svakom koraku. U samo njemu potrebnom obrazovanju.
Nije mrzeo ljude, mrzeo je samo njihovo prisustvo. Nekada bi bilo uznemirujuce. To bi nekada izazvalo snazne grceve, koji bi popustali samo uz pomoc lekova.
Odrekao se lekova i ljudi. Narocito zena. Narocito onih spremnih da se zaljube u njegove oci i ruke, ruke koje nisu htele da pruze nista vise od kusura i fiskalnog racuna. Srecom, skoro nikada nisu zalazile u njegovu prodavnicu.

Drugim ljudima, takav zivot cinio se nemogucim. Bili su sigurni da ima neki tajni, za koji niko od njih ne zna. Tako je njima bilo lakse.
Plati, uzmi svoj dzak i idi.