Phedre no Delaunay

Otisla sam. Kao svaka lepo vaspitana tridesetcetvorogodisnja devojcica, otisla sam.
U zivot lisen ijednog trenutka slobodnog da pomislim na tebe. Dovoljno anestezirana da ne osetim uspomenu na tvoj pogled koji mi pravi opekotine na ramenima.
Otisla sam u svet bez oblacnog neba. Na mom licu uvek je suncano, ili zvezdano. Iza tog lica, ne pitam se zasto si me mrzeo.
Nema mi suza ovde. Kome trebaju suze? Onome ko ih nema.
Nikada nisam bila sa onim koga je srce htelo. Dusu sam prodala svom djavolu. Ne znam moze li iko to shvatiti. Sve bi ludosti za malo moje stabilnosti menjali.
Ali ja nikada nisam. Razumete li? Nikada.
Ne razumeju. Otkud sad meni ti kaprici?
Posegnula sam i povredila troje. Moj djavo uzima danak. Ili cu po njegovom moranju, ili cu povredjivati i od krivice izludeti.
Otisla sam. Da sluzim i stitim, kako i moje ime nalaze.
Neka pocnu kise.