Phedre no Delaunay

Srce je balon pun helijuma - mozes ga vezati, probosti, ili pustiti da te nosi

Srce je kamenjar - nikada ne znas sta iz njega vreba.

Srce je staklena kugla - kada ga protreses, mecava pocinje.  

(Ako se nekom cini da je ovaj post vec video, objavila sam ga neki dan, pa ga sad sa malim prepravkama vracam. I da, od sad vise pisem, a manje montiram :) )

Zelim jos jednom da se izvinim onima koje je moj nepromisljeni postupak rastuzio. Nije mi bila namera da se igram. Kada mi doleti sledeci takav dan, drzacu se podalje od svega do cega mi je stalo.

Mozda je red da napisem zasto sam otisla, kad vec nisam otisla, tj. muvam se jos uvek.
Ne zbog toga sto tekstovi nisu bili moji, jer jesu, osim onih gde je to posebno naglaseno.
Izgubila sam veru u kvalitet onoga sto ovde radim.
Ne, nemam preveliko samopouzdanje i znam da ovo nije mesto na kom se ono gradi.
Priznajem, smucilo mi se i da citam izmedju redova, iako za to nije potreban veliki napor.
Priznajem i da sam obrisala tekstove u nekoliko zutih minuta.
Mozda ovo i ne pisem zato sto je red, nego zato sto jednostavno imam potrebu, sto zelim da skrenem paznju - na sebe.
Verovatno cu se kajati sto nisam otisla "dostojanstveno", ali ovo su mi izgleda neki dani za "istrcavanja".
Vezala sam se za ovo mesto i ljude. Takva mu je priroda. Takva je moja priroda.

Prosla je njihova prva cedna noc.
Lezala je na njemu, kao da je zelela da bude sigurna da nikuda nece otici. Kroz polusan, slusala je njegovo nemirno srce, citave noci. Znala je da je budan. Znala je zbog cega.

Lezao je nepomicno, ruka mu je trnula, ali nije zeleo da se pomeri. Pod svetloscu koja je dopirala sa ulice, bila je tako lepa da je skoro zaboravio kakav dan ga ceka, kakav dan se radja.

Promeskoljila se i otvorila oci. Nasmesila se. Nasmesio se i on.
-Dobro jutro. Kako si spavala?
-Odlicno. Ti?
-Nikad bolje - trljao je ruku.

Pogled joj je pao na sat na zidu. Bilo je pola deset. Skocila je sa kreveta, kao sa tramboline.
-Zakasnicemo!

Nastavio je da lezi, samo je prateci pogledom. Otvorila je njegov ormar. Izvukla je sivo odelo i svetloplavu kosulju. Sumnjicavo ju je pregledala i naredila: -Brzo pod tus, opeglacu ovo.

Misli su se rojile kao podivljale pcele. Cekao je trenutak kada ce ga prva ubosti. Znao je da ce je druge slediti. Nekim cudom, nije se posekao dok se drhtavim rukama brijao. Izasao je omotan peskirom, ona je zviznula i projurila pored njega u kupatilo.
Seo je na krevet, pored pripremljenog odela. Svetleca lopta najavljivala je ocekivano. Obukao se brzo, dok je jos bio sposoban za to. Nije video kravatu i bio joj je zahvalan zbog toga.

Osetio je snazan udarac u dijafragmu kada je izasla. Udahnuo je sa naporom.
-Ana - izdahnuo je.

Njeno ime je bilo mantra. Prezivece.

-Hvala - zakikotala se - I ti izgledas odlicno.

Nasmesio se jednim krajem usana.
-Znas... prilicno sam siguran da nisam pozvan.
Prevrnula je ocima.
-Ne mozes reci da si zasluzio. Krecemo.

Pozurivala je taksistu.
Kretao se kao marioneta.
Nebo je bilo skriveno oblacima.
Usli su u cekaonicu. Prvo sto je pomislio, bilo je da do tad nije primetio da je Nadja znatno visa od Ilije. Da je lepa. Da ima topao osmeh. Da ne zna nista o njoj. Bio je uzasnut.
-Ko je kum? - pitao je tiho.
-Ti - rekla je Ana. - Ili ja, u slucaju da te ovog trenutka, sasvim zasluzeno, sprzi loptasta munja - opet se kikotala.
Prisao im je nesigurnim koracima. Nadja mu je pruzila ruku - Mislim da se jos nismo upoznali.
Ilija ga je gledao nekoliko trenutaka u oci, dozvolivsi mu da zaviri duboko iza pogleda, da vidi da mu nije oprosteno, jer nicega za oprastanje nije ni bilo.

Tako je bolelo biti budan. Tako je bolelo biti voljen.

Reci su mi malo zamrle, sa slikama i muzikom se lakse druzim, iako ne toliko lepo. Igram se, eksperimentisem, promasujem, ali dok me ima, dobro je.

Veceras cu pokusati, zbog sebe, da podesim atmosferu za pisanje i nastavim svoju pricu, makar i traljavo. Koprca se u meni i ne da mi mira. Do tada, malo mojih igrarija...

Nemam inspiracije. Reci i slike dolecu i odlecu, nezabelezene, neupamcene.

Ucim.

Sve vise sumnjam u sebe, sve vise se pitam kakvog ovo smisla ima.

Ako kazem da ovim postom ne trazim utehu, mozda cu lagati i sebe. Znam da sam htela da kazem zasto me nema.  

Nije bogznasta, ali namucio me k'o veliki.

Nogu pred nogu, cutanjem spojeni, mesecinom obasjani, vracali su se kuci.

Kuca je mesto gde je on.

Grlo mu je gorelo od slanih kokica i ledene kokakole. Zeleo je da je uhvati za ruku, kao u svojim groznicavim snovima, ali ruka mu je bila vlazna, a sujeta budna. Hodao je pored nje, slusao ritam njenih glasnih koraka, pratio ga necujno i nekako, negde na pola puta, poklopio se sa ritmom njegovog srca. Lupali su glasno, preglasno.

Kuca je mesto gde se stvarnost nastavlja.

Opijena mirisom noci, blizinom zvezda krupnih kao kokice, na trenutak ga je izgubila. Kada je trenutak prosao, zgrabila ga je za ruku i cvrsto je stegla kada je pokusao da je izvuce. Osetila je kroz saku ubrzano kucanje njegovog srca.

Ili je to srce bilo njeno?

Nogu pred nogu, zagledani u zemlju, pa u nebo, pa u daljinu. Zemlja je bila blizu, nebo je izgledalo jos blize, daljina je bila tu. Stigli su kuci.
Ispred zgrade je zastao.

-Hvala ti za ovo vece - pogled koji je lutao zaustavio se konacno na njenom licu. Bilo je mirno, blago, lepo. Bilo je to lice nekoga ko nije nameravao da ode.

-Moja torba je u tvom stanu.

Trebalo mu je nesto, nije znao sta. Zeleo je da pobegne, nije znao kuda.

-Ana. Moram da budem sam. Zao mi je. Zao mi je.

Pruzila je ruku i pomilovala ga po obrazu.
-U redu. Samo mi donesi torbu, cekacu ovde.

Gledala je poznati luk njegovih ledja i oci su joj se punile suzama. Bilo je to nesto sto je ocekivala. Bilo je to nesto za sta se pripremila. Srce joj se cepalo.

Nikada nece prestati da odlazi.

Dok je rukavom brisala suze, cula je kako je kroz prozor doziva.
-Ana, dodji gore.

Njena kosa golicala ga je po licu. Sa leve strane, uznemireno, kucalo je njegovo srce. Sa desne strane, njeno, spokojno, umirivalo ga je.

 by 'kookie66'