5. Pocetak

Svega se secao, slike su bile ostre, zvuci i mirisi jasni. Secao se i da su postojale neke emocije, ali nije mogao da ih vrati. Secao se kako je trcao, koje misice je pokretao, kakav je udarac djonova o sljaku, kakav o asfalt ili travu.

Secao se svog glasa i smeha i ukusa suza koje niko nije brisao. Svog lica, pod svetloscu neonke u kupatilu. Znoja koji pecka, mlaza vode koji ga spira.

Prepoznavao je ljude. Pomislio je da bi bilo dobro da se osmehne, da nesto kaze.
Video je obrise svog tela pod pokrivacem. Leva ruka, desna ruka, trup, leva noga, desna noga. Bio je ceo. A onda, zapitao se zbog cega ne bi bio ceo. Osecao je volan u rukama, video sivi zid i ponovo proziveo svoju cvrstu odluku. I njeno potpuno iscezavanje u treptaju oka, gubitak kontrole, gubitak podloge.

Cuo je pistanje i video druga lica oko sebe, video je iglu i osetio gde se zabola, a onda je sve u vrtlogu nestalo.


4. Avgust

Rasla je, a njena krivica je preticala. Tog leta, stigla joj je do ramena. Pocela je lagano da ih povija.
Nije mogla da kaze da zeli sama na letovanje. Mozda im je ovo poslednje zajednicko - postoji li jaci argument? Poslednje je i bilo, iako niko nije slutio zbog cega.
Svakog jutra precrtavala je jos jedan dan. Drugo leto zaredom, predugim nogama razbacivala je sljunak oko ljuljaske na igralistu.

Prirodu je jos uvek jednako volela. Ali, volela je i da sedi ispred teniskih terena, pravi se da cita i preko knjige posmatra tamnoputog decaka. Pocrvenela bi do usiju kada bi joj nesto dobacio na jeziku koji je bio slican njenom, ali dovoljno drugaciji da ga ne razume.

Iz dana u dan, ista staza, od katakombi do termi i nazad, isti ljudi, isti uglovi pod kojima su je suncevi zraci obasjavali kroz krosnje u razlicito doba dana; samo je opalog lisca bilo sve vise, jer avgust je, iako sporiji od puza, ipak prolazio.

Zvuk klompi koji je cula jednog dana, bio je nov. Cekala je da prodje, pa se tek onda okrenula. Crvena majica, farmerke, bele klompe. Jedan sasvim obican covek. Cak i za nekog ko ima 13 i prezivljava najdosadnije leto u zivotu.


3. Zid

Imao je 19 i nije znao da ce jednom pustiti tu kocnicu. Bio je dobar vozac, kao sto je dobro radio sve drugo u svom zivotu.

Ustajati u 5, neumorno vezbati, odreci se svega zarad necega sto je bilo njegovo jedino. Jedina svrha postojanja, jedina ljubav.

Bio je samo kolateralna steta velike doping-afere. Dobio je javno izvinjenje i privatnu odstetu, ali nista mu nije vraceno.

Nista vise nije imao. Samo svoje usko ograniceno iskustvo koje nije poznavalo druge puteve.
Na kraju jedinog puta, stajao je zid od sivih blokova. Vise nije tamo, srusili su ga vlasnici kada je olupina odneta.

Zvanicno - zaspao je za volanom. Nezvanicno - niko se nije usudio da u to ne poveruje, kao sto pet dana kasnije niko nije verovao da onaj koji je otvorio oci, vise nije bio on.