Phedre no Delaunay

Rasla je, a njena krivica je preticala. Tog leta, stigla joj je do ramena. Pocela je lagano da ih povija.
Nije mogla da kaze da zeli sama na letovanje. Mozda im je ovo poslednje zajednicko - postoji li jaci argument? Poslednje je i bilo, iako niko nije slutio zbog cega.
Svakog jutra precrtavala je jos jedan dan. Drugo leto zaredom, predugim nogama razbacivala je sljunak oko ljuljaske na igralistu.

Prirodu je jos uvek jednako volela. Ali, volela je i da sedi ispred teniskih terena, pravi se da cita i preko knjige posmatra tamnoputog decaka. Pocrvenela bi do usiju kada bi joj nesto dobacio na jeziku koji je bio slican njenom, ali dovoljno drugaciji da ga ne razume.

Iz dana u dan, ista staza, od katakombi do termi i nazad, isti ljudi, isti uglovi pod kojima su je suncevi zraci obasjavali kroz krosnje u razlicito doba dana; samo je opalog lisca bilo sve vise, jer avgust je, iako sporiji od puza, ipak prolazio.

Zvuk klompi koji je cula jednog dana, bio je nov. Cekala je da prodje, pa se tek onda okrenula. Crvena majica, farmerke, bele klompe. Jedan sasvim obican covek. Cak i za nekog ko ima 13 i prezivljava najdosadnije leto u zivotu.