Phedre no Delaunay

Svega se secao, slike su bile ostre, zvuci i mirisi jasni. Secao se i da su postojale neke emocije, ali nije mogao da ih vrati. Secao se kako je trcao, koje misice je pokretao, kakav je udarac djonova o sljaku, kakav o asfalt ili travu.

Secao se svog glasa i smeha i ukusa suza koje niko nije brisao. Svog lica, pod svetloscu neonke u kupatilu. Znoja koji pecka, mlaza vode koji ga spira.

Prepoznavao je ljude. Pomislio je da bi bilo dobro da se osmehne, da nesto kaze.
Video je obrise svog tela pod pokrivacem. Leva ruka, desna ruka, trup, leva noga, desna noga. Bio je ceo. A onda, zapitao se zbog cega ne bi bio ceo. Osecao je volan u rukama, video sivi zid i ponovo proziveo svoju cvrstu odluku. I njeno potpuno iscezavanje u treptaju oka, gubitak kontrole, gubitak podloge.

Cuo je pistanje i video druga lica oko sebe, video je iglu i osetio gde se zabola, a onda je sve u vrtlogu nestalo.