Utorak

Svakom nebu je potrebna zvezda, ona zvezda u cosku, koja najjace sija. Svakoj uspomeni je potrebna jedna Kuca duhova, kuca spremna za rusenje, kojom je nekada odzvanjala decija vika.
Zbog toga je jos lepsa, zbog te svoje krhkosti i kratkotrajnosti i opojne opasnosti da ce se uz miris maltera nesto zaista obrusiti na neopreznog posetioca.
I zvezda je sjajnija, jer preti da izleti sa slike, sa tog neba i preseli se ne neko drugo.
I ova noc je malo hladnija, jer je vec pomalo sreda, a sredom se zivot nastavlja na traci, uz onaj mali presek, kada sto za troje pretvaramo u sto za cetiri i sve zvezde, rusevine, senke, duhovi, dobijaju neki svoj smisao, neko mesto u zivotima, koje je pobeglo sa trake, pobeglo i sakrilo se u te nase zatvorene utorke.

-Ovako je bilo nekada. Cetiri zida nisu imala krov i tvrdjavica se srusila.


Pesma

Da sam ti ikada napisala pesmu, bila bi ona lepa i plava, malo nova i malo stara i sasvim na kratko pozajmljena. Na srecu, pesme pisati ne umem, a ova za tebe vec je vracena, malo koristena i neizlizana. Ako je nekada negde nadjes, nikada nije ni bila moja. Ako je nadjes, ona je necija i tvoja. Moja glava je puna sedih vlasi i sarenih perli, nenanizanih reci i decijeg smeha i njoj sam se pokorila, umesto ovom mahnitom srcu. Put je bio pravi, ali pogresan smer. Da je bar nikada nisam ni imala.


Peti maj prosle godine

Kao da sam pred bunarom zelja, a dzep mi je supalj.
Kao da su me danas nebrojeno puta pitali - a sta ja mislim.
Kao da sipam preko ivice, a ruka mi se ukocila.
Kao da pijem caj, a treba mi kafa.
Kao da pitam, ne zeleci odgovor, a nemam cime da poklopim usi.
Kao da mi je covek kog sam deset godina grejala uz samo jezgro svog srca ponudio seks za jednu noc.
I pobegao.


Znas li?

Vozila bih hiljadu kilometara samo da te na nekoliko minuta vidim.
Dala bih sve sto imam i nabavila sve sto nemam, samo da me na nekoliko sekundi mozes videti.
Odrekla bih se svih svojih reci, za samo jednu tvoju, iz srca, iz glave, izgovorenu.

Znas li da ja znam da to nije ljubav?


Samo jednom

U flimu "Ukradena lepota", Lusi pita Aleksa, da li je nekad bio zaljubljen. "Mnogo puta."- odgovara on. "Lazem. Samo jednom."- dodaje.

Ne znam postoji li drugacija fela ljudi, ali za sebe znam da sam se zaljubila samo jednom i od tada uvek, iznova, zaljubljujem se u istog coveka.

Danas sam ga pronasla u opalom liscu koje sam cistila. "Ja nisam mastar."- pisalo je. Sa druge strane odigravala se scena, stara kao daleki predak tog lista. Ne sme biti mastar, ne sa takvom dusom. Tako se ne opstaje u svetu drugacijih, snaznijih, brzih, simetricnih. U svetu u kome granate prestizu prve ljubavi, gde prijatelji odlaze, a mrznja preplavljuje.

Bilo je to o filmu "Osmi dan". To je bio taj trenutak kad sam virnula tamo gde nemam prava gledati. Mirisalo je na sredinu vojvodjanskog leta i zrele dinje. Mirisalo je na bajame i more.
Videla sam mnoga mesta na kojima nikada nisam bila, u godinama koje su dolazile. Svet se sirio, i moja dusa sa njim.

Uvek budan. Svaka neravnina na putu za njega je opasna. Uvek budan, Srbin u Hrvatskoj. Uvek budan, jaka harizma i dobar auto, legalni vlasnik porodicnog biznisa. Pazi da se ne oda i ako se oda da to izgleda namerno.

Ne moze posmatrati bubamaru na vlati trave. Ne.