Phedre no Delaunay

Sta je to sto ona zapravo pokusava da sacuva - pitala se. Zdrav razum, ionako, ne znaci ono sto je nekada za nju znacio.
Ne znaci smisljanje sve vise i vise rituala i drzanje za njih kao za dasku treceg dana na otvorenom moru.
Definicija normalnosti menjala se i prosirivala.

Ucinilo joj se da ga je videla. Lepa renesansna glava koja je nadvisila gomilu. Srce joj se steglo, pa rasirilo, videla ih je odjednom u nizu, raznih boja, na milimetar od nesvestice.
To nije bio on.
Drzala je grcevito dovratak galerije, dok joj zglobovi nisu pobeleli i onda je shvatila - ako postoji i najmanja mogucnost da je ono sto je osecala bilo stvarno prisutno, tada ona nije imala pravo da sama kreira nastavak njihove price.

Mogao je da je skida ocima, da je ljubi, moli, preklinje, proklinje, da isprica bezbroj prica, da place bez ijedne suze, da se smeje, da joj se divi, da je prezire i uvek, uvek da je prozire.

Insistirao je da veruje njegovim recima.

Zasto ga je, dodjavola, poslusala?

-Htela bih da rezervisem kartu za Beograd... za prvi u kom ima slobodnih mesta...