Phedre no Delaunay

Preslisavala se. Nabrajala u sebi sve rodjake skolskog uzrasta. Niko nije imao problema s matematikom.
To je bio jedini zaobilazni put koji joj je padao na pamet. Ostao je jos samo onaj direktni. To je mogla. Posledice ce biti nesto van njene moci odlucivanja.
Da li je ok? Da li je ok nepoznatom coveku jednostavno reci da ga zelis?
Nepoznatom coveku koji joj nikada nije uputio ni rec, shvatila je.
Nepoznatom coveku dovoljno starom da joj bude otac, verovatno.
Preturala je po ormaru.
Sta se zapravo moze dogoditi?
Zazmurila je i to je nekako uspelo da joj odgura sve misli dublje, napolje, u stranu, nije bilo ni bitno...
Imala je onakvu crvenu kosu koja nije dozvoljavala previse eksperimentisanja bojama. Sva njena odeca bila je odjednom neopisivo dosadna. Jednostavna bela majica, jednostavne plitke farmerke, zelene converse... nije bila devojka od milion dolara... ali bilo je to u skladu sa njenim licem koje je cesto zbunjivalo pacijente i maskiralo njene pozne dvadesete u neke srednje tinejdzerske. I onda najvaznije - kutijica azurne boje puna belih tabletica... dve... tri ce biti dovoljno, nije bas tacno znala za sta. Mala Phedre imala je malu tajnu... kako postati i ostati savrsena. Spustila se lagano, prepoznavala je melodiju... Air on G String. Osecanja su lagano iscezavala. Pozvonila je na vrata. Tisina. Koraci. Gledala je u vrhove svojih patika. Osetila je samo kako joj je srce preskocilo. Osim toga - nista. Koraci su se udaljavali. Vratila se u stan. Prstima je odsutno prelazila preko kartona nedavno preminule sticenice doma, one koja ju je tako podsecala na njenu pokojnu baku... sve dok nije bila dovoljno osamucena da se jos samo istusira i zaspi gustim, tamnim snom bez snova.