Phedre no Delaunay

-Hej...
Okrenula se.
-Preskoci vecerasnju dozu, bice ti stvarno, stvarno lose - postao je ponovo neproziran.
Izasla je blentavo poluotvorenih usta.
Cinio je to i mnogo puta kasnije. Taman kad bi pomislila da ga je sokirala uzvratio je visestruko.
Zbunjivao ju je. Razjarivao. Obezoruzavao. Ponekad, kad je bila jako dobre volje, nasmejavao.
Trebalo joj je mnogo da shvati sta on to zapravo radi. Mozak mu je funkcionisao kao odlicno organizovana odbrambena flota.
U tom trenutku, kockice su jos bile rasute u njenoj glavi i bolno su se sudarale pri slabasnom pokusaju slaganja.

Stigla je u zoru. Rasirila nozdrve, gladna mirisa Beograda u pozno leto.
Bila je srecna, uplasena, gorela je od zelje - konacno je osetila sta ta otrcana fraza stvarno znaci. Bila je ZIVA.
Dosla je do sestog sprata.
Nesto nije bilo u redu.
Dosla je do njegovih vrata.
Na njima je stajala plocica sa nepoznatim imenom.