Phedre no Delaunay

Necujno je dotakla pod prstima stopala. Bio je drveni. Njena soba nije imala drveni pod. Ovo nije bila njena soba.
Zurila je u ogromnu policu sa knjigama koja je izgledala kao da ce se obrusiti na nju i pocela da se priseca protekle noci. Kao da je proslo nekoliko dana. Zapravo i jeste, kada uracuna dezurstvo u bolnici i ono nocasnje, koje jos nije uspela da preradi.

Sunce je bilo visoko. Casovnik je pokazivao jedan; jedan popodne, bilo je ocito. Njen slobodan dan. Obicno je tih dana ustajala u zoru, trcala parkom, pregledala svoju privatnu postu. Ovo nikako nije bio obican dan. Prespavala je sedam sati u komadu, sto se nije dogodilo jos od srednje skole.

Vrata spavace sobe bila su odskrinuta, uska crna traka mamila ju je.

Najbolji nacin da se odupre bio je da sto bolje prouci prostor u kome se nalazila. Prvi put nije uspela da primeti mnogo toga. Dala je otkaz, i dosla da mu to saopsti. Nije vise mogla da boravi u njegovoj blizini. Ocekivala je da ce nesto reci. Ocekivala je da ce je zaustaviti. Gledala ga je u oci i citala samo gomilu zbrkanih signala - ne idi, odlazi, odmah, ne zelim te, zelim te, odmah, umrecu, odlazi, ne znacis mi, ne idi; dok se nije okrenula i otisla.

Bila je u paklu tih dana i tada je prvi put pomislila sta bi se dogodilo kad bi zaista ostala bez njega. Zakljucila je da je to nemoguce. Zakljucila je da to sto ona oseca prema njemu smrt ne moze prekinuti. Zivo joj je iskrsnula slika - ona sedi nakon sahrane na njegovoj stolici u njegovom kaputu koji joj dopire do gleznjeva, hoda kisnim ulicama i cuje njegove korake, leze u krevet i oseca njegov dodir. Bila je sigurna da su jaci od smrti. Zivot je bio taj koji je pravio probleme. Vratila se.

Pogledom je preletela policu sa knjigama, nekim slozenim, nekim naguranim. Manje - vise bile su joj poznate, strucne knjige. Za oko joj je zapela jedna malo dublje gurnuta. Vasko Popa, pesme. Otvorila ju je. Na prvoj strani posveta: Mom voljenom mentoru, Suzana. Prelistavajuci je, naisla je na obelezenu pesmu. Ljubav oblutka. Poslednji put ju je cula od Marka, svog pokojnog muza. Cesto joj je citao poeziju. U tome je uzivao mnogo vise nego ona dok ga je slusala, jer je svemu davao neki drugi ton. Veseliji, laganiji. Izmedju ostalog, to je bilo ono zbog cega ga je volela. Kao da ga nisu zapljuskivale mracne vode. Cak ni kada je umirao.

Uvek je mislila da je ljubav stvar izbora. Odaberes koga ces voleti i onda mu to pokazujes - recima, delima, sto cesce, dok vas smrt ne rastavi.
Ljubav sa Markom bila je takva.
Ljubav prema Djordju bila je van njene kontrole. Izjedala ju je i hranila. On je bio takav. One malobrojne koji su ga voleli umeo je da rasturi na bezbroj komada i za cas ih ponovo sastavi, obogacene i bolje. Samo zato sto moze.

Da li samo zbog toga?

Tiho je presla u kuhinju. Najbolji lek protiv takvih misli bila je dobra, sveza kafa. Sa zadovoljstvom je otkrila da trosi njenu omiljenu vrstu. Zatvorila je vrata kuhinje, jer nije zelela da ga miris probudi. Trebalo joj je da bude sama jos malo.

Uzivala je u svakom gutljaju i gledala oko sebe. Nije bilo ni traga hrani, sto je nije iznenadilo. Gomile casopisa, svuda; medicinski, automobilski, sportski, kompjuterski, tracerski. Uzela je jedan iz oblasti psihologije i iz njega je ispalo pismo. Neotvoreno pismo od njegove majke, poslato pre skoro dva meseca. Znala je da je u losim odnosima sa roditeljima, ali ovo nije bila mrznja prema njima. Ovo je bilo mnogo vise, mnogo teze od toga.

Otsunjala se do njegove sobe. Cula je njegovo disanje. Cula je svoje srce. Otvorila je vrata jos malo, tek toliko da moze da zaviri unutra. Njegova izduzena, tanka figura ocrtavala se ispod pokrivaca. Iza kapaka, oci su mu se ludacki trzale. Sanjao je. Jos jedan pogled i shvatila je prirodu njegovog sna.

Suze su joj zapekle obraze. Bilo je bolno zeleti nekoga toliko.

Sta ako bas tad otvori oci?
On, koji vidi i zna sve.

Povukla se i tada je njegov pogled zakacio njen, jos uvek bez trunke svesnosti u sebi.