Phedre no Delaunay

Bio je tezak dan, gusti vazduh jedva je dozvoljavao ponekom molekulu da se otkine.
Tek poneki pogled, bacen kao pitanje, uhvacen kao izazov. Na njihovoj orbitalnoj stanici vladala je panika i pometnja.

-Zbog njega? - pitao je Dusan.
Pogledala ga je kao da ju je neko prenuo iz sna.
-Zbog njega si me ostavila? - pokazivao je glavom u Djordjevom pravcu.
-Ne.
-Nikada nisi umela da lazes. Cak te ni on tome nije naucio.

Bio joj je okrenut ledjima i gledao kroz prozor. Pazila je da ne uhvati njen odraz, dok je posmatrala njegov. Odlazio je decak koji je otpusten tog jutra, u pratnji roditelja i sestre. Istinska sreca i ljubav isijavali su iz njih.

To je bio on. Odraz ceznjivog pogleda. Covek s one strane stakla. Uvek s one strane. Na pamet joj je pala "Devojcica sa sibicama". Dugo nije mogla da obrise tragove te misli.

Svi su se medjusobno izbegavali, koliko je to bilo moguce. Kao da je postojalo nesto sto je trebalo reci,kao da je bilo mnogo toga, a niko nije hteo da bude taj.

Do kraja radnog dana, Djordja vise nije videla, Dusan je posmatrao onako tuzno kuceci i to je sve teze podnosila, a Ilija joj je dobacio samo jedan znacajan pogled. Nije mogla da doceka da sedne u auto. Istog trenutka poceo je i pljusak.

Nekoliko sati nakon toga, a mnogo manje pre predlozenog sastanka, trcala je mokrim ulicama.
Djonovi njenih patika sljapkavo su udarali po mokrom betonu.
Ravnomerno.
Tap.
Jos uvek nije odlucila.
Kako moze toliko zeleti nesto sto joj nanosi toliko bola? Gde je nestala njena racionalnost?
Tap.
Kako je on to gleda? Ponekad bi uocila cistu zivotinjsku zelju. Ona nije bila Ivana.
Tap.
Ivana mu je bila ravna. Onih nekoliko puta kada ih je videla zajedno, mislila je kako su savrseni jedno za drugo.
Tap.
Bila je zena sa izgledom dive i britkoscu jednakom njegovoj. Nestvarno savrsena.
Tap.
Da li ju je ikada preboleo? Da li je moguce preboleti nekog takvog?

Stala je i nagnula se napred. Suze su joj kapale u baru, zajedno sa znojem. Naslucivala je previse, predaleko unazad. Videla mnogo toga slomljenog i lose skrpljenog. Neke rane ostale su otvorene.
Plakala je za onim sto je mogao biti, sto su mogli biti. Na ulici nije bilo nikog, cak ni onog dela nje koji prosudjuje i osudjuje. Imala je pravo na poneki jecaj.

22.00. Nece doci. Trebalo mu je to biti jasno. Citavo vece vrteo se po stanu. Nista nije bilo dovoljno dobro. Stideo se sebe svake sekunde, ali to je bilo jace.
Dunuo bi u svaku svecu, a onda malo sacekao, kao da ocitava molitvu na neki njegov, naopaki nacin.
Otvorio je prozor i udisao svezi vazduh, dok je miris sveca izlazio pored njega. Glava je pocinjala da ga boli. Ovoga puta nece dozvoliti bolu da ga preduhitri. Progutao je dve tablete bez vode, opruzio se na kaucu i saltao kanale dok nije pronasao neki na kome su prikazivali sumo rvanje.

Neko je zazvonio na vratima.

Odskocio je. Prisao im je i oklevao nekoliko casaka, a onda ih otvorio. Na njima je stajao Ilija.
Pruzio mu je papirnu vrecu. U njoj su bile svece, vino, pakovanja hrane, sve ono sto je vec imao.
-Mislio sam da ce ti ovo mozda trebati. Jos nije dosla?
Istrgao mu je kesu iz ruku.
-Javila je da ce malo kasniti. A sad - brisi.
Zalupio je vratima pred nosom svog zapanjenog prijatelja. Vratio se na kauc i otvorio bocu vina.