Phedre no Delaunay

Vec dugo je svakodnevno zastajao ispred stare prodavnice na putu od omiljenog restorana do kuce.
Medju mnostvom majstorski uradjenog zenskog vesa, isticao se beli korzet. Svileni, sa cipkom.
Bio je tako nezan, tako cist. Tako cvrst.

Kao ona.

Prvi put kad ga je video, znao je da joj pripada.
Sada joj je trebao. Da joj potvrdi da je dama. Da rastera maglu amfetaminskog mamurluka.

Zvonce je najavilo njegov ulazak u prodavnicu.

Stara gospodja stajala je iza pulta.
-Izvolite?

-Zeleo bih da pogledam beli korzet iz izloga.

-Divan komad. Radila ga je moja sestra. Vasa draga u njemu ce se osecati kao boginja.

A ja cu se osecati kao bog, gledajuci je, milujuci je, skidajuci ga sa nje.
Moje drage.

-Ako velicina odgovara. Radjen je za sitniju zenu.

-Odgovara - bio je potpuno siguran. Znao je sve njene velicine. Cak i one za koje merne jedinice jos nisu smisljene.

Hodao je ulicom sa svojim blagom pod miskom, nije osecao tlo pod nogama. Video je, osecao je samo nju. Smesio se.
A onda se trgao. Neprimetno se u njemu rodilo novo osecanje. Radost. Nije voleo kada se nesto prisunja, kada nesto izmakne kontroli. Radost nije bila njegov teren. Nesto je moralo poci naopako.

Osvezavajucom maskom i ambijentalnom muzikom pokusavala je da umanji nanetu stetu. Srkutala je zeleni caj i cak ni ukrucena maska na licu nije mogla da je spreci da se osmehuje.
Prstom je crtala njegovu figuru na carsafu.
Crte njegovog lica. Osmeh. Cvetanje kaktusa.

Kakav si bio? Ko te povredio? Zasto nije bilo nikoga ko bi poljubio da prodje?

Telefon je zazvonio.

-Cicamaco, kako sam te se zazelela! - vristala je Dunja s one strane.
-Ja sam u gradu, sutra se vracam, moramo da se vidimo. Imam toliko novosti.

Ni na trenutak nije posumnjala. Dunja je uvek bila puna novosti, sa najludjih putovanja, ili sa poslova koje je neumorno menjala, ili o muskarcima koji su opstajali jos krace u njenim zapetljanim orbitama.
Odrzavale su svoje prijateljstvo najbolje sto su mogle. Ponekim telefonskim razgovorom, virtuelnom cajankom, ili retkim vidjenjem. Nije to smela propustiti. Uprkos ogromnim razlikama, jedna za drugu bi ucinile sve.

Nabori na carsafu gledali su u nju.

Muskarac cije obrise su predstavljali, gledao je u dragocenu tkaninu i zamisljao njenu mlecnu, svilenu kozu upakovanu u tu svilu.

Boze.

-Duso, necemo se videti veceras, dosla mi je najbolja prijateljica.
Nije imao snage da se javi. Verovao joj je, ali je bio razocaran. Kao dete.
Bila je subota, a on nije otisao na poker.
Bila je subota, Ilija je izasao sa dugonogom sestricom sa pedijatrije.

-Taj pas leti odavde pravo u kafileriju.
Bila je subota, a on je tek preboleo grip i bio je jos suvise slab da to spreci.

Bol ga je pratio kao senka, ostrio svoje nozeve i cekao ono doba kada sve postaje moguce.