Phedre no Delaunay

Talasici su se igrali sa morskom travom. Morska trava golicala je njene nozne prste.

Sedela je zavaljena u plicaku, spustajuci pogled niz preplanuli stomak. Prvi put u zivotu bila je preplanula i to joj se svidelo. Rastresla je svoju plavu kosu. Prvi put u zivotu imala je plavu kosu. Pogledi prolaznika ostajali su zakovani za nju i to je bio tako lep osecaj.
Zivot koji je ostao iza nje cinio joj se kao san. Nocna mora. Bila je usisana vrtlogom strasti koji se tako vesto prerusio u ljubav i izbacena dva meseca kasnije sa deset kilograma manje i prelezanim hepatitisom tipa b.

Citavog zivota trudila se da bude dobra. Dobra cerka, dobra ucenica, dobar lekar, dobra supruga, dobra ljubavnica. Nije zelela da se seca kako je to nestalo. Sve, odjednom, zauvek. Morala je da zivi sa tim.
Taj zivot, bar tada, cinio se sasvim prihvatljivim. I vise od toga. Nikada nije izgledala bolje, nikada se nije osecala sigurnijom, kao da je sve lose sto je moglo da se dogodi, vec proslo i sada je sve samo odmor dok Dunja ne otvori ordinaciju na cemu je uveliko radila.
Bilo je lepo imati je uz sebe. Bilo je lepo imati jednu bebu u kuci. Ne buditi se sama, ne piti kafu sama. Doslo joj je da zajeca od srece. Tek tada je uvidela kakvim zivotom je zivela.

Nije bila spremna za muskarca u svom zivotu, ali znala je da ce jednom biti. I tada nece biti kompromisa. Morace da ima sve u jednom. Strast, neznost, prijateljstvo. Oca za svoje dete. Njihovo dete. Posle svega, umece da prepozna.