Phedre no Delaunay

U njegovim groznicavim snovima, sve je izgledalo drugacije.
Onaj koji je bio njegov otac, umro je prvi. Dobio je neko vreme da ga provede sa svojom majkom. Da pokusa da joj oprosti. Da joj oprosti.

Nastrikani dzemperi i mirisni kolaci nisu ucinili od njega obicnog decaka.

Nije to bilo mnogo, ali on nikada nije dobijao ono sto je zeleo. Izmicalo mu je za pedalj, za stotinku, za dlaku.

U prvi mah bio je siguran da nece otici. Kada je kasnije razmisljao o tome, nije mogao da shvati sta je prevagnulo na suprotnu stranu.
Noc je proveo slusajuci pljustanje kise. Tada ju je pozeleo pored sebe. Znao je da bi ona navela deset razumnih razloga zbog kojih treba da ode. Znao je da bi isla sa njim i cuvala ga od duhova, kojih je kuca u kojoj je odrastao bila prepuna. Nije mogao da zamisli sta ce se dogoditi kada se sretnu sa onima koje je poneo sa sobom.

Da ga je volela.

-Uzeo sam slobodan dan, idem sa tobom - rekao je Ilija glasom koji ne trpi pogovore.
Bio je suvise umoran da bi se pobunio i suvise umoran da bi vozio.
Pogledao ga je sa onoliko zahvalnosti koliko je uspeo da iscedi iz sebe.

Spakovao je torbu za dva dana i onda, kao amajliju, dodao beli korzet. Nikada ga nije obukla, dotakla, cak ni videla, ali ipak ga je dozivljavao kao deo nje.

Vozili su vijugavim putem. Utroba mu je poskakivala. Trudio se da ne priziva slike, ali svaki put kada bi zatvorio oci da ih odmori, one bi same dolazile. Dozivao je nju, dva najlepsa dana u njegovom zivotu, ali te slike su uzmicale.
Ilija je pricao o vremenu, guzvi na putu, sinocnoj utakmici i krisom ga zabrinuto gledao.
Znao je mnogo toga o njemu, ali ne i za najvece ponizenje od svih.
Ono koje ga je izgradilo, koje je jurilo za njim i teralo ga da stalno postize vise, bolje.

Nikada dovoljno dobro.

Stigli su do otvorene kapije. Video je mnogo uplakanih rodjaka i prijatelja, okupljenih za bdenje.
Onaj koji je bio njegov otac, prisao je prvi i stegao mu ruku vojnicki.
On je stegao samo vilicu.

Polusvestan, pozdravljao se sa okupljenim ljudima, odgovarao na pitanja, ali nije uzvracao. Nakon sto je video svoju majku na odru, posegao je za prvom casom. Nadao se da ce ga Ilija spreciti da ucini nesto glupo.

Nakon nekoliko duplih viskija, povukao se u praznu sobu. Onaj koji je bio njegov otac, dosao je za njim.
-Vidim, poveo si prijatelja.
Cutao je. Cekao.
-Uvek sam govorio da si pesko. Zar na majcinu sahranu, ti gnjido?! Ti si je ubio!

Nije video kako to dolazi. Toliko puta ranije se dogodilo, a on je opet bio nespreman. Stigao je samo da otvori usta, a sledeceg trenutka lezao je na podu bez svesti, dok mu je iz razbijene arkade sikljala krv.

Osvestio se u autu i prvo sto je osetio, bila je Ilijina saka preko njegove, i dodir svile ispod svog dlana.
U panici, Ilija je izvukao iz njegove torbe belu tkaninu koju je prvu ugledao.

-Vise je nema - rekao je, glasom svesnim, jasnim, rezigniranim.

I vise se nista ne moze popraviti.