Phedre no Delaunay

-Mozda nije najbolji trenutak, ali sta je, do sto vragova, to trazilo u tvojoj torbi?
Da nije postavio to pitanje, suze bi krenule, a to je poslednje sto je njegovom prijatelju trebalo.
Noc su proveli u bolnici, kako bi bili sigurni da nije dobio potres mozga.

I da ga nece dobiti.

Svanuo je dan sahrane. Bez casovnika ne bi ni znali da je svanuo.

Mozda bi tako sve bilo bolje.

Djordje se dugo zadrzao u kupatilu. Izasao je u odelu i to je bilo mozda drugi put u zivotu da ga je Ilija video u odelu. Samrtnicki bled, smrtno ozbiljan, nije progovorio ni rec, na putu do groblja.
Prema obicajima njihove crkve, pokojnicini najdrazi drzali su govore. Pocele su njene sestre, koliko je koja od jecanja uspela, nastavio muz. Cvrsto, bez jecaja. Pocelo je komesanje. Sve vise pogleda bilo je upereno u Djordja. Koraknuo je. Ilija ga je uhvatio za nadlakticu - "Nemoj" - pogled na ivici suza skoro je preklinjao.
Otrgao se, grubo.

-Marija je bila divna sestra, prijateljica, komsinica, savrsena supruga. Pre svega supruga. Citavog zivota stitila je svog muza. Bila je moja majka. Voleo sam je, iako to nije zasluzivala, a ovog trenutka je mrzim vise nego ikoga, mrzim je vise nego njega.

Tresao se. Ilija ga je izvukao iz gomile koja je bila sve bucnija, gotovo ga noseci. Jedva je iscupao auto iz guste, duge kolone i lepljivog blata.
Kada su se docepali puta, pruzio mu je svoju pljosku za crne dane i komandovao: -Pij.
Crnje, ionako, nije moglo biti.

Kada je konacno prestao da se trese, pitao je: -Koliko je strasno bilo?
-Prilicno strasno. To je od anestezije.
-Nisam dobio nikakvu anesteziju.
-Ne secas se, bio si pod anestezijom.
Uzdahnuo je, Ilija je odahnuo. Ovo je bio jedan od onih dana koje je bilo vazno samo preziveti, a oni su ga upravo napustali.

Zivi.