Phedre no Delaunay

-Kako ste spavali nocas?
-Dobro, cini mi se.
-Da, cini se da jeste. Kako je prosao dorucak?
-Uzeo sam samo ovsene pahuljice sa vodom. Sve ostalo mi se gadilo.
-Dobro, proci ce i to za koji dan. Sasvim lepo napredujete, pogotovo za nekoga ko ne zna zbog cega to radi. Ili se to promenilo?
-Imao sam ideju kad sam dolazio. Jako brzo je nestala.
-Vratice se. Najgore je proslo, verujte mi.
-Verujem.

Prvih nedelja proklinjao je sebe sto je uopste dosao. Zeleo je da umre, ali nije zeleo da on bude egzekutor. Naravno da niko to ne bi uradio umesto njega.
Izgubio je sve ono zbog cega je cenio sebe i zbog cega ga, verovao je, cene drugi. Verovao je da vise nikada nece biti dobar doktor, da mozda vise uopste nece moci biti doktor.

Nestala je njegova radoznalost, smisao za humor, cak i sarkazam. U ogledalu je video lobanju presvucenu belom vlaznom kozom, oci oivicene crnim kolutovima, suve, ispucale usne. Onda bi zamislio njen odraz pored svog i slika je bila takva da ga je naterala da zagrize sopstvenu ruku. Pomislio je da mu komad otkinutog mesa sigurno nece obezbediti kartu za normalan zivot. Urolao je jednu svoju majicu i zagrizao nju. Kao pas. Ofucani, stari pas, koji vise nije mogao ni da rezi.

------------------------------------------------------------------------------------------

Proslo je sest nedelja. Postajala je sve nervoznija. Detaljno je procesljala sadrzaj njegovog racunara. Tu, naravno, nije bilo nikakvih tragova koji bi je odveli do saznanja o tome kuda je i zbog cega otisao.
Masta se razbuktavala, nametala scenarije iz losih romana i sapunica. Jedna ideja joj kroz sve to nije davala mira.
Usla je kod Ilije bez kucanja.

-Kako si samo znala da mi bas to nedostaje otkad je otisao?
-Ima li on tumor na mozgu?
-Molim?
-Tumor na mozgu. Da li ga Djordje ima?
-Ne. Otkud sad to?
-Pa, sve upucuje na to.
-Ne. Sve upucuje na nesto sto je teze prihvatiti. Znas to, Ana. Znas. To je on, uzmi ili ostavi.

Uzdahnula je. To je bio on. Ali sta je bilo to?

Vratila se u njegovu kancelariju. Odlucila da otvori njegovu ladicu sa zakljucanim blagom, po svaku cenu. Na srecu, znala je nesto o tome, zahvaljujuci ponovo svom bivsem decku. Smirila je ruke. Skljocnulo je.
Ladica je bila uredno ispraznjena, ni traga njegovim ampulama i tabletama. Samo papir zaglavljen na dnu.
Izvukla ga je. Bio je vec pozuteo, bila je to pesma, napisana necim sto je mogao biti njegov rukopis od pre mnogo godina.
Dok ju je citala prozela ju je najdublja jeza.

Genius Child

This is a song for the genius child.
Sing it softly, for the song is wild.
Sing it softly as ever you can -
Lest the song get out of hand.

Nobody loves a genius child.

Can you love an eagle,
Tame or wild?
Can you love an eagle,
Wild or tame?
Can you love a monster
Of frightening name?

Nobody loves a genius child.

Kill him - and let his soul run wild.

Bacila se na pretrazivanje i odahnula. Pesmu nije napisao on, bio je to Langston Hughes, pesnik afroamerickog porekla iz prve polovine proslog veka.
A onda joj se srce steglo. Suze su tekle bez glasa.
To je bilo to.
Uzela je papir i olovku i napisala:

Genius Man

This is a song for the genius man.
Sing it softly, for the song is wild.
Sing it softly as ever you can -
Lest the song get out of hand.

Somebody loves a genius man.

He's not an eagle,
Wild or tame.
He's not an eagle,
Tame or wild.
He's not a monster
Of frightening name.

Somebody loves a genius man.

Love him - and let his soul run free.