Phedre no Delaunay

Onog trenutka kada je ukljucio telefon, on je zazvonio. Ponovo ga je iskljucio.
Ne jos.

Stajao je ispod tusa i pokusavao da ne cuje zvono na vratima.
-Znam da si tu.

Nije zeleo da digne citavu zgradu na noge. Omotao se peskirom i otvorio vrata.

-Gospode.
-Pogresna adresa.
-Zacepi. Izgledas grozno.
-Pa, upravo sam doputovao. I nije mi bilo jedno od najugodnijih putovanja u zivotu.
-Mislis, prosle su decenije otkad si putovao trezan? Pusti me unutra i obuci nesto, ako boga znas. Mogao si da kazes gde ides. Znas li koliko mi je trebalo da saznam gde si?
-Nije ti palo na pamet da nisam rekao kuda idem zato sto nisam zeleo da iko zna? Ko zna?
-Samo ja.
-Nda.
-Casna rec. Postujem tvoju privatnost, sve dok ne ugrozava moje zdravlje. Ludeo sam od brige.
-Zao mi je - rekao je Djordje i to je zazvucalo mnogo suvlje nego sto je zeleo. Ugrizao se za usnu.
-Kako si?
-Cist sam.
-Koliko je lose bilo?
-Nije vazno. Vise stvarno nije vazno.

Njegovom prijatelju je bilo potrebno da cuje da je dobro. Znao je to.
-Dobro sam, Ilija. Ne brini.
-Jesi li siguran da vec mozes da se vratis na posao?
-Moram da radim. Kako si ti? Kako je u bolnici?
-Ja sam dobro. U bolnici je sve po starom. Ana je sredjivala tvoju postu. Ceka te.
Djordje je uzdahnuo. Gledao je u pod. Trenutak je trajao.
-Mozes li to podneti?
-Ne bih rekao da imam izbora.
-Mozes ti i bolje, prijatelju. Pokusaj da spavas, vidimo se ujutro. Pokupicu te.
-Ok.
-Laku noc.
-Laku noc.

Bio je iscrpljen, ali nije mogao da zaspi.

Ilija je lezao u svom krevetu. Ponovo je bio iskljucen. Pomislio je da nikada nece nauciti, da se nista ne menja, da nosi pod miskom uvek isti kamen, koji povremeno spusti samo da bi zapeo za njega i razbio nos.
Telefon je zazvonio.
-Hvala ti sto brines, mon ami.