Phedre no Delaunay

Gledao je u otvorena vrata, osecao strepnju, osecao zelju. Sunce mu je suzilo zenice, obojilo mu oci nebesko-plavom.

Priroda je imala smisla za surove sale. Podarila je polarnom vuku oci andjela sa starih fresaka.

Svuda je osecao njeno prisustvo. Vreme koje je provela tu, ostavilo je trag.
Silueta u belom mantilu zaklonila je sunce. Bila je to ona, njegova mala brineta i bila je ista kao onog dana kada ju je prvi put video. Vreme ju je volelo, vreme joj je vracalo sve sto joj je uzelo.
-Ana - glas mu je bio kao pustinjski vetar.
-Dobrodosao nazad - rekla je nezno.
-Znas li da si ti prva koja mi nije rekla da izgledam grozno?
Sela je na sto.
-Hvala sto si mi sredila postu.
-Nema na cemu.

Tisina je bila gotovo opipljiva. Sunce joj je crtalo zlatne biceve u kosi. Sunce je osvetljavalo njegovo gotovo zaslepljujuce bledilo, izgledao je kao avet, kao stari kostur.

 Svakom prema zaslugama.

Gde si bio?
Koliko je bolelo?
Da li ce proci?
Zasto cutis?

-Moram nesto da ti kazem - spustila je pogled. U grlu mu je zatreperilo.
-Razbila sam tvoju solju.
Glasno se nasmejao. Pogledala ga je i nasmesila se.
-Cekaj minut - skocila je meko sa stola.
Vratila se sa identicnom soljom, samo zelenom.
-Nisam mogla da nadjem istu. I ovo je za tebe, provela sam neko vreme ovde i primetila da nedostaju biljke.
Iza ledja je izvukla ruku u kojoj je drzala kaktus u saksiji. Kaktus, koji je neodoljivo podsecao na njega, izduzen, plavicast, sa ostrim bodljama. Na kartici je pisalo da nema gotovo nikakvih zahteva u pogledu nege.
-Nemoj da ga ubijes.

Zasto se ponasa tako?
Odlucio je da joj ne dozvoli, iako ni sam nije znao sta bi zapravo zeleo, iako mu je to sto je radila prijalo.

-Ana, ostalo je...
Poklopila mu je usta sakom. Odmahnula glavom.
-Moram da znam - svaki slog se, sam od sebe, razdvojio.
-Otisla sam zato sto je ono sto se dogadjalo medju nama bilo toliko intenzivno, da sam mislila da ce me ubiti. Znam sta si radio za mene dok sam bila bolesna. Udala sam se zato sto sam tada mislila da je to prava stvar. Vratila sam se zato sto je ovde moja kuca. Zato sto me jedino ti inspirises.

Zato sto te volim.

Da li je to sve? - oci su joj se punile suzama.
Uhvatio je za nadlakticu. Otrgla se i izjurila napolje.

Ostao je sa svim tim odgovorima koji mu nisu bili potrebni. Sa svojom preopterecenom savescu i zeljom da proguta sve sto lici na tabletu i zalije svim sto mirise kao viski.
Lupao je celom u sto u ritmu "Viva la Vida" i nije primetio ruku koja se spustila na njegov potiljak.

Jos uvek je smrcala.
-Sutra je tvoj red.
Povukao je na svoje krilo. Poljubio u celo, u oko, u vrh nosa.
-Sutra je moj red.