Phedre no Delaunay

Novi, melodicniji zvuk obelezio je njegov ulazak u staru prodavnicu. Sofija, harizmaticna stara dama, izgledala je sveze, blistavo.
Kao da se patina prozivljene patnje koja je njega prekrila, povukla sa drugih ljudi i ostavila ih da sjaju pred njegovim, na svetlo jos uvek osetljivim, ocima.

-Gotov je - rekla je uzbudjenim glasom.
Nasmesio se nervoznim trzajem kraja usana.
Stavila je korzet na pult. Slike koje su mu proletele pred ocima bile su toliko jasne, da je sledece cega je bio svestan bilo da su mu zglobovi saka pobeleli od stezanja ivice i truda da se odrzi uspravnim.

-Znaci, isti je kao prethodni? - stavila je svoju toplu saku preko njegove.
-Potpuno, divan je - rekao je, jedva cuvsi samog sebe.

Pakovala ga je sa smeskom.
Drhtavim rukama prebrojao je novac.

-Vec ste ga platili.
Pomislio je da pocinje da ludi.
-Jednom cete shvatiti dragocenost ucenja u ovim godinama.

Kao da ce imati te godine.

-Citavog zivota sam se osecala manje vrednom zato sto stvaram u jednoj dimenziji manje nego moja sestra. Sada vidim da mogu i to. I da je jednako vredno. Ljudi kao sto ste vi ne srecu se bas svakog dana, znate.

Kao da to ista znaci.

-Cuvajte je.

Dok je izlazio, razmisljao je kako to sto je nosio u ruci moze da bude zenskog roda i imao je utisak da je u dzepu slucajno poneo belog misa, kog treba da vrati.

Pored svega, osmeh je zatitrao na njegovim usnama. Nije ga primetio, zabavljen svojim tamnim naocarima i slusalicama. Bilo je dovoljno stvarnosti za taj dan.

U blizini, uz muziku iz dzuboksa i pivo, sedeli su Ana i Ilija.
-Ti stvarno ne zelis da znas gde je bio?
-Zelim da mi on to kaze.
-Mislis da ce ti reci? Ana, pobogu, to je Djordje. Mozda sa nekom kilom manje, ali jos uvek je on.
-Znam. Reci ce mi. Jednom. Jesi li mu rekao?
-Ne... ne zelim da pomisli da me gubi.
-Gubi mogucnost da te zove u bilo koje doba noci. Gubi mogucnost da ga krpis kad god se raspadne. Dobija priliku da budete jednaki. Nemoj mu to uzeti. Nemoj ponovo.
Ilija je uzdahnuo.

Kao da ona zna.