Phedre no Delaunay

-Gde si bio? - nonsalantno je prebacila nogu preko noge, sedeci ponovo na njegovom stolu.
-Bio sam u Goi, danonocno partijao.
-Nemas nameru da mi kazes, zar ne?
-Ne.
-Zbog cega?
-Previse je intimno.
-Intimnije od braka i razvoda, intimnije od vodjenja ljubavi, intimnije od izjave ljubavi?
-Da.
Ocekivala je to, a ipak je u njoj rastao nemocni bes.
-Nisam izneverio tvoja ocekivanja, zar ne?
Pre nego sto je shvatila sta radi, ruka je poletela i dlan se zaustavio na njegovom obrazu. Osamarila je svog nadredjenog. Osamarila je coveka kog je volela vise od svega.
-Ok, zasluzio sam to.

Sedela je za svojim stolom smracena kao gradonosni oblak. Iznova i iznova cinila je iste greske. Znala je sta ne sme da uradi i opet je to uradila. Mrzela je sebe, ne njega. Nikada njega. U mislima je pritiskala usne na onaj obraz koji je udarila. Trodnevna brada lagano ih grebuckala. Osecaj se spustao niz grlo, grudi, stomak. Zelela je da osamari samu sebe. I tada je shvatila.

--------------------------------------------------------------------------------------------

Zamisljeno je prelazio prstima preko obraza koji je jos brideo. Nije mogao da joj kaze nesto toliko pateticno. Mislio je da hoce, bio je potpuno spreman da to izgovori i onda je preko usana prevalio nesto sasvim drugo.
Uostalom, vremenom ce sama shvatiti. Bila je njegov najbolji djak.

Ilija je usao bez kucanja. Nadao se da ce Djordje shvatiti koliko je ta navika iritantna.
-Sta ti je to na obrazu? Dobio si samar... ne mogu da verujem. Ko god da je to uradio, kupio je moje najdublje divljenje.
-Uvek sam znao da nije skupo. Sta hoces?
-Dosao sam da te zamolim...
Pauza je trajala. Ilija je proverio pogledom sve povrsine i coskove u prostoriji. Djordja je situacija pocinjala da svrbi.
-Moze i opisno. Slovo po slovo. Kako god, samo reci vec jednom.
-... da mi budes kum.
-Mislio sam da si krsten.
-Kum na vencanju.
-Koga ces ozeniti?
-Nadju.
-Ko je, dodjavola, Nadja?
-Sestrica sa pedijatrije.
-Ona zbog cijeg si se duhovnog i verbalnog bogatstva napio?
-Zapravo, napio sam se zbog treme.
-Kada je vencanje?
-Prekosutra.
-Prekosutra. A ti me sada obavestavas. Shvatam, znas. Smucio mi se taj hod po jajima, suvisan je, licemeran. Ne, necu ti biti kum. A sad, izlazi.

Ostao je sa mucnim osecajem da mu sve klizi, bezi; reci, postupci, ljudi. Kao da se nista nije promenilo, kao da je pakao kroz koji je prosao ucinio od njega losijeg coveka.

Ilija je poznavao svog prijatelja dovoljno dobro i mada je bio spreman na takvu reakciju, srce mu se steglo. Mogao je da predvidi nastavak, a opet, postojala je mogucnost da gresi, da je ovoga puta stvarno presao liniju iza koje nema povratka.