Phedre no Delaunay

Osecala se kao navodjena raketa. Da je neko upitao sta je tacno zamislila, ne bi imala odgovor. Karte je nabavila od tapkarosa, po paprenoj ceni.
Spakovala je svoju omiljenu bez haljinu sa sitnim cveticima i cipele koje su isle uz nju.

Bila je prva rezerva.

Spakovala je sminku, fen, cetku za kosu.

Pitala se kakvu ce putanju ona i njena velika torba preci.

Lako je uskocila u muski model farmerica, belu majicu, koznu jaknu i kaubojske cizme. Sa lica je brizljivo uklonila poslednje tragove sminke. Kosu je vezala u niski rep.

Ovo je bila noc kada je bio red na nju da kaze "Idemo".

Zelela je da dozira sebe precizno, da od leka ne postane ponovo otrov.
Za oboje.
Nadala se da ce njen sitni pokusaj manipulacije proci nekaznjeno, da ce usvojiti takav tok kao njenu zelju, a ne kao zelju da ga zastiti.

Odmerio ju je od glave do pete. Njen trud da prikrije svoju zenstvenost, imao je sasvim suprotan efekat.
Nikada nije bila toliko zena.
Prepoznao je svaku njenu misao i odlucio da precuti. Da joj dozvoli.

-Doseljavas?
Nasmesila se. -Mastati je zdravo.
-Pozuri - mahnula je kartama.
Prepoznavsi ih, lice mu se ozarilo, potpuno iskreno, skoro decije. Nije znala koliki je njen udeo u tome, nije bilo ni vazno. Posmatranje tona sala uzivo i minus na kartici istog reda velicine, bili su vise nego vredni toga. Imace svoju zabavu, a kasnije ce biti sta biti mora.

Dok su prolazili kroz guzvu pred halom, savladavao ga je osecaj nestvarnosti, nestajanja. Uzela ga je za ruku, provela ga kroz taj osecaj i bili su ponovo tu, celi, stvarni.
Nikada nije bila lepsa, nikada ga nije toliko dirnula.

Nikada nije bio toliko muskarac.