Phedre no Delaunay

Volela bih da postoji mesto gde se mogu sakriti i otkriti istovremeno. Gde se necu igrati recima, a narocito ne gluvih telefona.

Volela bih da sam danas, tuzna, napisala na papir svoju tugu. Umro je jedan covek, kog je volela jedna zena, mnogo, mnogo godina. To se desava svake sekunde, s tom razlikom sto je zena bila kuma moje majke, nema decu i nije tesko pogoditi kakav smo odnos imale i koliko me je sahrana uz zvuke saksofona potresla.

Onda sam, uplakana i musava od cokolade, napisala "Kraj jos jedne ljubavne price" - ali ne na papir, nego na zid. Otisla na trcanje, produzila pod tus. U medjuvremenu, brat je nazvao sestru da joj kaze da sam raskinula sa deckom, sestra je nazvala mene, ja Sasu, da se uverim da smo jos uvek u ljubavi.

Sve mi se zavezalo u cvor, misli, zeludac, knedla zasela u grlu, gde sam, gde smo, brat zivi dve ulice dalje, sestra u Beogradu, on preko fejsbuka pokusava da sazna sta se sa mnom desava.

Ne pamtim kad sam se ovoliko glupo osecala. A samo zelim da je zagrlim. I njega, i nju, i njega... Da se gledamo u oci.