Phedre no Delaunay

-Okej, klinci, sutra polecemo.
Zapalacao je jezikom i podigao majicu iznad grudi. Nikola je svoje prvo mesto na listi primljenih na faks proslavio sa jos dva pirsinga. Prasina se digla iza njegove nove polovne Skode.
-Bvah - ispustio je neki poluzgadjeni-poluzadivljeni zvuk Dusan. - Ako misli da nas vozi ovako...
-Sta ces onda, iskociti u zbunje pored puta, oficiru-dzentlmenu? - jedan od blizanaca mu je vec bio za vratom, a ni drugi nije bio daleko.
-Vidimo se sutra - seo sam na svoj stari bicikl.
-Psiho-braca smisljaju plan da nas pobiju. Izlude, muce i ubiju. - sada se Predrag navrzao na Dusana glasom pripovedaca iz 'Zone sumraka'.
-Nosi se!
-Jebote, kako si ti prosao sve one testove?
Bilo je to pitanje koje smo svi sebi postavljali. Dusan je bio muskatlica. Pesnik, i to odlican, ako mene pitate. A i kritiku i brojne fanove, godinama kasnije.
-Znas, tatica i ovo-ono... -pokusao je da se ne da Dusan.
-Matori, izvini - bili su mi iza ledja, ali glas je bio Nenadov.
Dusan je krenuo kuci peske, nije bio daleko. Cuo sam blizance kako udaraju jedan drugog. Blizanci, dovraga. Nikola ih jedini nikada nije tako nazvao. Nisu licili fizicki. Ali, nekako, bili su neodvojivi, bar za nas.
Povezivalo nas je to sto smo svi bili pomalo snobovi, cinilo se da nam sve ide lako i da je sve strasno dosadno.

I to leto, kada smo upoznali drugu stranu zivota, jednu od njegovih strana, jer ima ih mnogo, cini mi se. Ne pricam vam o siromastvu, bolesti, klinickoj smrti, jadima koje nikad pre nismo iskusili. Pricam vam o onome o cemu se ne prica.

Pogledao sam u svoje prasnjave patike. Nisam znao koliko sam vec tu. Krenuo sam prvi, ali ocigledno sam ostao poslednji. Ponekad mi pobegne neki sat. Uvek je bilo tako.